Путовање у Непал, 2. Октобар 2014.

Зашто писати?

Ово је први текст који ћу написати и који се односи на моја путовања. Разлог што ово пишем је да не заборавим и да прикажем мом сину и неком од вас да ово види и да крене да путује.

Зашто ићи?

Разлог зашто сам одлучио да путујем је жеља да се нешто у животу промени. Да се побегне од свакодневнице. Да се проба нешто ново, до сада не остварено и не испробано. У моменту док пишем овај текст имам 42 године и последње велико путовање сам имао пре пар година када сам са својим пријатељем ишао на 2 дана у Лондон, али то је било превише кратко и не тако слатко као путовања која ћу побројати овде у овом блогу. Текст ће можда бити негде превише детаљан а можда негде и превише штур и биће увек пропраћен сликама и понеки пут и видеом. Надам се да ћете уживати и пожелети и ви да одете негде.

Почетком 2014 сам отишао у агенцију Џангл трајб да се распитам о егзотичним путовањима. Пошто нису могли усмено да ми помогну (јер буквално нисам знао шта хоћу) дали су ми две брошуре да гледам. У једној таквој брошури сам нашао доста о Индији, хтео сам да идем тамо, али сам се и плашио зато што је толико велика. Онда страницу иза те наилазим на краћи чланак о Непалу, читам и одмах се заљубљујем у идеју да идем тамо.

За овај пут сам се одлучио још тада и платио суму од 950 ЕУР, за авантуру од 15 дана.

Пре путовања џангл трајб је организовао један састанак, где би се ми, путници и организатор састали, упознали и добили неке основне информације о путу. Такође и поставили нека питања. На састанак смо дошли само Зорица и ја :). А сећам се добро да је Зорица била толико опрезна по питању овог путовања да је постављала питања све у вези безбедности и здравствене ситуације тамо и на путу до тамо, што је мени било симпатично, ја никада нисам био уверен у то да је живот тамо негде много лошији и нездравији од живота овде.

Београд – Дубаи (2. октобар)

Пут је био почетком октобра, а већ цео септембар ја сам био веган! Да, после неколико година изједања само меса одлучио сам се на ову смелу и одважну идеју. Нисам имао план колико дуго ћу да будем веган већ само да ћу да будем и то истрајан. Наравно у то време нисам ни знао шта значи реч веган, али је користим овде да би лакше објаснио да сам постао особа која престаје да једе све од животиња.

Промене које сам увео у свој живот крајем 2014 године су биле значајне, толико значајне да ствари око мене више неће бити исте, већ разнолике и динамичне.

Пре доласка у Катманду летело се за Дубаи. Авио компанија којом се летело је Флајдубаји. Дошао сам на аеродром у пратњи мојих колега и пријатеља. Самсоните кофер, који сам купио специјално за ову прилику, напунио сам са нешто лагане гардеробе, али и са литром и по ракије, неколико кесица кикирики штапића (веганска храна), фудбалском лоптом и пумпом. Поред класичног обиласка знаменитости, мој циљ је играње фудбала са Непалцима!

На аеродром сам дошао у пратњи мојих пријатеља Бојана и Марка. Пошто су они отишли, група која је ишла у Непал је полако почела да се окупља. Атмосфера је дивна. Група са којом смо путовали имала је 12 чланова. Ту су били: Милош (из Подгорице), Ана, Андреа, Маре и Вања (из Хрватске), Невена (из Босне), Гоца (из Сенте), Ена и њена мама (из Србије, али не сећам се тачно из којег места), Наталија (из Сомбора), Зорица (из Београда) и Дејан (ја, тада из Београда).

Брзо смо се упознали и кренули да се дружимо. У авиону нисмо имали места једно поред другог, али одмах после полетања смо се груписали. Стигли смо у Дубаи.

Неки од нас су решили да уђу у УАЕ (била нам је потребна виза – 40 ЕУР), а неки су остали на аеродрому (14 сати је била конекција). Било је вече када смо стигли у Дубаи. Отишли смо до тржног центра, па на плажу (где смо бућнули ноге у море), шетали мало по Дубаију и до хотела. Било је топло, спарно. Сећам се да када смо отворили прозор у хотелској соби, ошурио нас је врео ваздух. Пре избора собе у хотелу, Милош је био баш смешан, јер је гласно одбио да буде у соби да мном, јер је соба са брачним креветом 😀. Ако, на крају се помирио са тим и јасно нагласио где је граница између нас на кревету 😀.

Дубаи, УАЕ (3. октобар)

Следећи дан смо ишли до тржног центра на доручак. Ана и ја смо јели фалафел.

Потом узели таксисту да обиђемо мало град. Посебно је био интересантан стари део града али због тога што је био петак нисмо били у прилици да видимо много тога.

Следећа атракција је свакако Бурџ Калифа, стали смо испод ње и нисмо могли да видимо врх. То је невероватна зграда / небодер. Кажу да је могуће ући и ићи лифтом до врха, али ми нисмо, можда нисмо ни могли пошто је петак био.

Док смо се возили једним таксијем интересантна ствар се десила. Таксиста нас је питао одакле смо, ми му рекли: Хрватска, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Србија. Када је чуо да смо из Србије одмах је почео причати како си Срби вршили геноцид у Босни за време рата. И баш је био упоран и гласан. Ја сам му рекао да је убијања било да обе стране. Милош се шалио после, каже да сам му рекао да је тако и требало да буде, што наравно није тачно да сам рекао.

Такси је тамо јефтин нас је сат времена вожње нешто баш мало коштао 20 ЕУР или тако. Таксисти су локални, али и људи из Пакистана и баш нас је један такав возио.

Катманду (4-6 октобар)

Када смо слетели на аеродром у Катманду срели смо у ред за визу. Гоца је била испред мене и видно изнервирана јер није имала неки документ, ја сам покушао да је смирим говорећи да јој неће ни требати.

Прошли смо сви као треба пасошку контролу, сачекали кофере и кренули ка излазу. Потом, комбијем дошли до хотела. Затим смо били распоређени по собама и одмах потом изашли напоље (иако је већ пао мрак). По изласку из улице где је хотел био чули смо музику и одмах ишли у просторију, у питању је била дискотека, са подијумом за игру и најскупљим пивом које сам икада игде платио 🙂

Хотел је био добар, али једна ствар која нас је свуда пратила је чињеница да и поред тога што имају капацитете да буду највећи извозници воде за пиће на свету њихова вода са чесме није за пиће.

После кратког сна кренули смо напоље и прва ствар која онако буде очи јесте гомила каблова који висе изнад нас (ми смо били у туристичком кварту).

После доручка у хотелу, крећемо на дневну екскурзију коју води наш водич Јован и локални Ари. Иначе Непал је богат религијом и има доста како будистичких тако и хинду монумената. Један овако велики и познат монумент јест ова велика ступа.

Хинду верници често носе тешко оболеле особе до светих река како би их умили у нади за духовно прочишћење. Ипак, пошто те реке нису баш чисте, овај ритуал може бити здравствено ризичан. Такође, пошто спаљују своје мртве на обали, мирис паљења лешева се јасно осећа у ваздуху.

Долазимо на Дурбар трг (место где је краљевска породица живела). Број храмова и пагода је просто невероватан. Има их на стотине, различите си висине али бар мени сличне архитектуре.

Али нису сви монументи овде исти, постоје и неки посебни као ова шарена камена статуа хинду Бога Шиве. Бог Шива је заштитник правде, а ево овде баш дели правду и изгледа ми да код њега нема циле миле.

Потом смо кренули и на периферију града до храма мајмуна. Ово место је на брду, а до самог храма се стиже још лудачко стрмим степеницама, а може и путем којим смо ми ишли. Гледати људе који се муче пењући се тим степеницама је такође напорно :).

По храму, како му и само име каже, се слободно крећу мајмуни. Кажу да их не треба хранити, јер не знају кад им је доста и могу да буду агресивни.

Опет, место је препуно хинду и будистичких реликвија толико пуно да их не могу овде побројати. Рецимо статуе Буде су свуда.

И ту, на врху брда, где је храм мајмуна, је и један будистички манастир из којег се чула молитва која је у току. Ана и ја смо ушли и једно време провели тамо. Било је интересантно.

Цео град је такав, у ствари модерни Катманду је спој три града. Интересантно је да Непал тренутно има једину живу богињу. И то не само једну већ 3! Свако од ових градова има по једну. Ми смо ишли да видимо једну. Према причи, а ја овде покушавам да се сетим, богиња се бира још док је мала и остаје богиња све до прве менструације. Куриозитет је да, пошто је изаберу, онда је држе затворену све време у кући.

Број храмова овде присутан је просто невероватан. Ниске зграде и куће су густо уређење, али храмови су и даље остали ти негде између.

Иначе на овај пут сам понео неке ствари између осталих сам понео и фудбалску лопту са циљем да играм фудбал са Непалцима! На моје изненађење играо сам га 3 пута и једном на вештачкој трави у спортској хали специјално направљеној за фуцал!

Пут ка Покхари (7. октобар)

Трећи дан у Катмандуу је прошао и сутра крећемо полако ка Покхари где ћемо остати скоро до краја нашег путовања. Оно што могу да камењу ће кажем о Катмандуу (што сам приказао до сада) и причама које сам чуо (убиство краљевске породице, комунистичка партија..), јесте да ме је Катманду пријатно изненадио, најпријатније могуће. Оно што ми је мало фалило, су људи. Наиме у то време, када смо ми дошли био је национални празник и скоро 2/3 становника града је отишло у унутрашњост да прослави то сам укућанима. Тако да је град био помало празан.

У плану је било одрадити и рафтинг на реци Тришули. Водич нам је рекао да се обучемо у нешто кратко, али ја, као по правилу, нисам то чуо тако да сам ушао у чамац у дугачким панталонама. Први талас који је наишао нас је све добрано окупао.

Иначе због бројних великих река у Непалу се граде висећи мостови.

И док сам се сушио искористио сам прилику да сликам екипу.

Покара (8-11 октобар)

Стигли смо у Покхару иначе 7-ог октобра предвече. Растојање између Катманду и Покхара је 200 км, али путовање је трајало бар 7 сати! Прво што смо приметили су рестрикције струје.

Одавде се Хималаји много боље виде него из Катмандуа! Ово је врх Мачапучаре (Machapuchare). Познат је и као „Фиштејл“ (Fish Tail) због карактеристичног облика. Налази се у Хималајима и сматра се светом планином — никада није званично освојен јер је пењање забрањено из поштовања према локалним веровањима.

Поред импозантног призора Мачапучаре, посетили и Пагоду мира коју су изградили Јапанци. Ово место, познато и као Светска ступа мира (World Peace Pagoda), налази се на брду изнад језера Фева и пружа невероватан поглед на долину и Хималаје. Пагода је подигнута као симбол мира након Другог светског рата и једна је од неколико сличних ступа које су Јапанци изградили широм света.

Само пар месеци раније, јака кишна сезона погодила је ово подручје, изазвавши бројне одроне. Један такав одрон стигао је све до самог руба пагоде, озбиљно угрозивши њену стабилност.

Прошетали смо се до језера Фева и тамо нас је преко језера, на изненађење свих нас, превезао 11 годишњи дечак! Неки су били уплашени али сви смо (сем дечака) имали заштитне прслуке. Возио нас је до малог острва на којем се налази храм Бархи (Tal Barahi Temple). То је индуистички храм, веома поштован међу локалним становништвом.

Назад до Покхаре, одмор и обилазак градића.

Посетили смо и Музеј планинарства (International Mountain Museum) у Покхари. Посвећен је историји Хималаја, планинарењу и животу народа који живе у том подручју (Шерпе, Тибетанци, итд.)

Недалеко од Музеја планинарства се налази и Гурка музеј, где сам купио један кхукури нож. Купио сам га више са циљем да им оставим новац него из жеље да се хвалим са њим и користим.

Касније смо наставили даље и још више се примакли Фиштејлу, погледајте овај видео!

Природа је овде нетакнута, пошто је изразито планински предео нема места за обрадиве површине и све је зелено уз дрвеће и ливаде.

Прошли смо једно село и поврх њега остали да се одморимо и уживамо мало више … Ту смо упознали сеоског врача и са њим имали изузетну забаву (у нашим главама). Колико се сећам он је колекционар новчића отуда сви ови новчићи на његовим грудима. Мислим да смо му дали динаре, или је већ имао. У том моменту смо сви били у посебном расположењу и сећање нам није било по страни.

Читван национални парк (11-12 октобар)

Било је на овом путу и допунских екскурзија. Једна од тих је уследила управо из Покхаре – једнодневан излет у Читван национални парк (са ноћењем). Читван национални парк се налази на југу земље у влажној и врелој средини (ипак смо напустили планински предео). Тамо смо видели носорога у подручју смештаја у којем смо били, а и јахали слонове!

Сафари на леђима слонова! Нисам у животу сањао да ће то да ми се деси, иако је Ана били изразити противник тога (она је веган). Успео сам да је убедим и била је љута цео пут и није хтела речи са мном прозборити. Ја сам био толико пун адреналина да нисам обраћао пажњу на то (Ана молим те не замери).

После овога уследео је повратак у Покхару последња ноћ и журка!

Нагаркот (13-15 октобар)

У повратку ка Катмандуу смо се попели на Нагаркот — мало планинско место смештено на самом гребену, на око 2.175 метара надморске висине. До њега се стиже уским серпентинама које се вију кроз шуму и тиха села, све док се не изађе на врх са којег се, ако време дозволи, пружа један од најлепших погледа на Хималаје. Са Нагаркота се у јасним јутрима могу видети чак и врхови попут Евереста, у даљини.

Прво јутро нисмо имали среће магла, ја би рекао облаци, су нас покрили и ништа се није видело, али друго јутро је била друга прича и чекање се исплатило. А највише се исплатило што смо Ана, Наталија и ја кренули пешке стазом низ планину. Комби-аутобус је кренуо без нас!

Успут смо наилазили на пиринчана поља као каскаде на обронцима брда. На животиње, децу и старије који раде у пољу.

Катманду (16. октобар)

Ускоро смо стигли у Катманду. Ближи се крај пута, излазимо да узмемо неке сувенире сви су у некој акцији. Катманду је жив поново! Људи су се вратили после празника и напунили улице. Погледајте видео снимљен у вечерњим сатима.

Закључак

У Непалу сам: играо фудбал, трчао, возио бицикл, ишао на рафтинг, био на слону, пио млаку воду са ђумбиром, пио ракију, шетао од Нагаркота до Катмандуа, стекао пријатеље, сликао све око себе, јео сам воће, поврће, мому кнедле и радио још много, много тога што у моменту писања овога нисам у стању да се сетим.

Непал је било моје прво право путовање у животу. У том смислу да сам ја то желео и да сам остварио од својих новаца. Боравити у тако једној лепој и другачијој средини 15 дана и ноћи је на мене оставило дубок траг који ће ме натерати да побегнем из учмалости свакодневног живота и кренем да путујем.

Непал је земља предивне природе, моћних планина и мистичне религије.