Зашто писати?

Ово је први текст који ћу написати и који се односи на моја путовања. Разлог што ово пишем је да не заборавим и да прикажем мом сину и неком од вас да ово види и да крене да путује.

Зашто ићи?

Разлог зашто сам одлучио да путујем је жеља да се нешто у животу промени. Да се побегне од свакодневнице. Да се проба нешто ново, до сада не остварено и не испробано. У моменту док пишем овај текст имам 42 године и последње велико путовање сам имао пре пар година када сам са својим пријатељем ишао на 2 дана у Лондон, али то је било превише кратко и не тако слатко као путовања која ћу побројати овде у овом блогу. Текст ће можда бити негде превише детаљан а можда негде и превише штур и биће увек пропраћен сликама и понеки пут и видеом. Надам се да ћете уживати и пожелети и ви да одете негде.

Почетком 2014 сам отишао у агенцију Џангл трајб да се распитам о егзотичним путовањима. Пошто нису могли усмено да ми помогну (јер буквално нисам знао шта хоћу) дали су ми две брошуре да гледам. У једној таквој брошури сам нашао доста о Индији, хтео сам да идем тамо, али сам се и плашио зато што је толико велика. Онда страницу иза те наилазим на краћи чланак о Непалу, читам и одмах се заљубљујем у идеју да идем тамо.

За овај пут сам се одлучио још тада и платио суму од 950 ЕУР, за авантуру од 15 дана.

Пре путовања џангл трајб је организовао један састанак, где би се ми, путници и организатор састали, упознали и добили неке основне информације о путу. Такође и поставили нека питања. На састанак смо дошли само Зорица и ја :). А сећам се добро да је Зорица била толико опрезна по питању овог путовања да је постављала питања све у вези безбедности и здравствене ситуације тамо и на путу до тамо, што је мени било симпатично, ја никада нисам био уверен у то да је живот тамо негде много лошији и нездравији од живота овде.

2. Октобар, Београд – Дубаи

Пут је био почетком октобра, а већ цео септембар ја сам био веган! Да, после неколико година изједања само меса одлучио сам се на ову смелу и одважну идеју. Нисам имао план колико дуго ћу да будем веган већ само да ћу да будем и то истрајан. Наравно у то време нисам ни знао шта значи реч веган, али је користим овде да би лакше објаснио да сам постао особа која престаје да једе све од животиња.

Промене које сам увео у свој живот крајем 2014 године су биле значајне, толико значајне да ствари око мене више неће бити исте, већ разнолике и динамичне.

Пре доласка у Катманду летело се за Дубаи. Авио компанија којом се летело је Флајдубаји. Дошао сам на аеродром у пратњи мојих колега и пријатеља. Самсоните кофер, који сам купио специјално за ову прилику, напунио сам са нешто лагане гардеробе, али и са литром и по ракије, неколико кесица кикирики штапића (веганска храна), фудбалском лоптом и пумпом. Поред класичног обиласка знаменитости, мој циљ је играње фудбала са Непалцима!

На аеродром сам дошао у пратњи мојих пријатеља Бојана и Марка. Пошто су они отишли, група која је ишла у Непал је полако почела да се окупља. Атмосфера је дивна. Група са којом смо путовали имала је 12 чланова. Ту су били: Милош (из Подгорице), Ана, Андреа, Маре и Вања (из Хрватске), Невена (из Босне), Гоца (из Сенте), Ена и њена мама (из Србије, али не сећам се тачно из којег места), Наталија (из Сомбора), Зорица (из Београда) и ја (тада из Београда).

Брзо смо се упознали и кренули да се дружимо. У авиону нисмо имали места једно поред другог, али одмах после полетања смо се груписали. Стигли смо у Дубаи.

Неки од нас су решили да уђу у УАЕ (била нам је потребна виза – 40еур), а неки су остали на аеродрому (14 сати је била конекција). Било је вече када смо стигли у Дубаи. Отишли смо до тржног центра, па на плажу (где смо бућнули ноге у море), шетали мало по Дубаију и до хотела. Било је топло, спарно. Сећам се да када смо отворили прозор у хотелској соби, ошурио нас је врео ваздух. Пре избора собе у хотелу, Милош је био баш смешан, јер је гласно одбио да буде у соби да мном, јер је соба са брачним креветом 😀. Ако, на крају се помирио са тим и јасно нагласио где је граница између нас на кревету 😀.

3. Октобар, Дубаи

Следећи дан смо ишли до тржног центра на доручак. Ана и ја смо јели фалафел.

Потом узели таксисту да обиђемо мало град. Посебно је био интересантан стари део града али због тога што је био петак нисмо били у прилици да видимо много тога.

Следећа атракција је свакако Бурџ Калифа, стали смо испод ње и нисмо могли да видимо врх. То је невероватна зграда / небодер. Кажу да је могуће ући и ићи лифтом до врха, али ми нисмо, можда нисмо ни могли пошто је петак био.

Док смо се возили једним таксијем интересантна ствар се десила. Таксиста нас је питао одакле смо, ми му рекли: Хрватска, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Србија. Када је чуо да смо из Србије одмах је почео причати како си Срби вршили геноцид у Босни за време рата. И баш је био упоран и гласан. Ја сам му рекао да је убијања било да обе стране. Милош се шалио после, каже да сам му рекао да је тако и требало да буде, што наравно није тачно да сам рекао.

Такси је тамо јефтин нас је сат времена вожње нешто баш мало коштао 20 ЕУР или тако. Таксисти су локални, али и људи из Пакистана и баш нас је један такав возио.

Катманду

Када смо слетели на аеродром у Катманду срели смо у ред за визу. Гоца је била испред мене и видно изнервирана јер није имала неки документ, ја сам покушао да је смирим говорећи да јој неће ни требати.

Прошли смо сви као треба пасошку контролу, сачекали кофере и кренули ка излазу. Потом, комбијем дошли до хотела. Затим смо били распоређени по собама и одмах потом изашли напоље (иако је већ пао мрак). По изласку из улице где је хотел био чули смо музику и одмах ишли у просторију, у питању је била дискотека, са подијумом за игру и најскупљим пивом које сам икада игде платио 🙂

Хотел је био добар, али једна ствар која нас је свуда пратила је чињеница да и поред тога што имају капацитете да буду највећи извозници воде за пиће на свету њихова вода са чесме није за пиће.

4 – 6. Октобар, Катманду

После кратког сна кренули смо напоље и прва ствар која онако буде очи јесте гомила каблова који висе изнад нас (ми смо били у туристичком кварту).

После доручка у хотелу, крећемо на дневну екскурзију коју води наш водич Јован и локални Ари. Иначе Непал је богат религијом и има доста како будистичких тако и хинду монумената. Један овако велики и познат монумент јест ова велика ступа.

Хинду верници носе особу која је пред смрт до светих река где их перу. Пошто ове реке у ствари и нису чисте овај ритуал и није баш најздравији. Такође они спаљују своје мртве тако да се мирис спаљивања лешева добрано осетио.

Долазимо на Дурбар трг (место где је краљевска породица живела). Број храмова и пагода је просто невероватан. Има их на стотине, различите си висине али бар мени сличне архитектуре.

Али нису сви монументи овде исти, постоје и неки посебни као ова шарена камена статуа хинду Бога Шиве. Бог Шива је заштитник правде, а ево овде баш дели правду и изгледа ми да код њега нема циле миле.

Потом смо кренули и на периферију града до храма мајмуна. Ово место је на брду, а до самог храма се стиже још лудачко стрмим степеницама, а може и путем којим смо ми ишли. Гледати људе који се муче пењући се тим степеницама је такође напорно :).

По храму, како му и само име каже, се слободно крећу мајмуни. Кажу да их не треба хранити, јер не знају кад им је доста и могу да буду агресивни.

Опет, место је препуно хинду и будистичких реликвија толико пуно да их не могу овде побројати. Рецимо статуе Буде су свуда.

И ту, на врху брда, где је храм мајмуна, је и један будистички манастир из којег се чула молитва која је у току. Ана и ја смо ушли и једно време провели тамо. Било је интересантно.

Цео град је такав, у ствари модерни Катманду је спој три града. Интересантно је да Непал тренутно има једину живу богињу. И то не само једну већ 3! Свако од ових градова има по једну. Ми смо ишли да видимо једну. Према причи, а ја овде покушавам да се сетим, богиња се бира још док је мала и остаје богиња све до прве менструације. Куриозитет је да, пошто је изаберу, онда је држе затворену све време у кући.

Број храмова овде присутан је просто невероватан. Ниске зграде и куће су густо уређење, али храмови су и даље остали ти негде између.

Трећи дан у Катмандуу је прошао и сутра крећемо полако ка Покари где ћемо остати скоро до краја нашег путовања. Оно што могу да камењу ће кажем о Катмандуу (што сам приказао до сада) и причама које сам чуо (убиство краљевске породице, комунистичка партија..), јесте да ме је Катманду пријатно изненадио, најпријатније могуће. Оно што ми је мало фалило, су људи. Наиме у то време, када смо ми дошли био је национални празник и скоро 2/3 становника града је отишло у унутрашњост да прослави то сам укућанима. Тако да је град био помало празан.

Закључак

Непал је било моје прво право путовање у животу. У том смислу да сам ја то желео и да сам остварио од својих новаца. Боравити у тако једној лепој и другачијој средини 15 дана и ноћи је на мене оставило дубок траг који ће ме натерати да побегнем из учмалости свакодневног живота и кренем да путујем.

Закључак

Непал је земља предивне природе, моћних планина и мистичне религије.