Зашто баш Јапан?

Мени Јапан никад није била топ дестинација на листи. Разлог томе је чињеница да је Јапан скоро па перфектан, ја немам ништа против перфекције, али интересантнији ми је благи хаос. Међутим, мишљења сам да сваки путник треба бар једном да посети Јапан и то без икаквог разлога.

Карту за Јапан сам купио још прошле године у октобру када је коштала нешто више од 400€.

У припреми за пут и путовање

Данас сам и спаковао нови ранац по орви пут:

Токио

Дан 1, 14, петак

Стигао сам на Нарита аеродром после 9,5 сати лета од Абу Дабија. Лет је прошао добро. После обављене пасошке и осталих контрола тражим шатл бас до Токија (овај бас кошта 1000 јена). Налазим га на супротној страни Терминала 1, перон 31, укрцавам следећи слободан.

После отприлике сат времена стижемо на аутобуско стајалиште код Токио Стејшн. Излазим напоље и сређујем, затежем, моју опрему. Узимам компас и помоћу мапс.ме гледам где је север, јер ми је циљ Асакуса област (4 км серверно од места где сам сада).

Крећем полако улицама овога огромног града и одмах примећујем да су скоро празне, то ме мало изненадило. Али ипак Јапанци су вредан и радан народ, па контам да сви раде, или су кућама.

Ту негде сам причао и са једном женом која је радила неку промоцију у фамили март продавници. Нешто ми је помогла, тако да сам јој поклонио сувенир из Србије, баш се пријатно изненадила.

Улице су чисте, зграде такође, немам много ни аутомобила на улицама. Центар града изгледа скуп за живот.

На мапс.ме налазим улицу која се зове Кичен стрит, хитам одмах тамо пошто ми је успут и звучи интересантно. Улица је препуна продавница опреме за домаћинство, што ме делимично изненадило, јер више сам очекивао ланац ресторана.

Одлазим до најближег хостела да питам за кревет, девојка ми каже нема места и упућује на други у близини. И тамо ми кажу да нема места, одлучујем да идем још пар километара и налазим један хостел али и ту ми кажу да нема места. Тражим податке за вај-фај кад ми рецепционар каже да се појавило једно место. Сав срећан узимам то место и носим ствари у собу. За ноћас сам обезбеђен са смештајем тако да не бринем више.

Исто вече излазим и одлазим назад до Асакусе да обиђем што више могу за то вече. Одлазим до трговачке улице и разгледам шта све има. Доста је продавница већ затворено, али улица изгледа велика и интересантна тако да одлучујем сутрадан да још једном прођем туда.

Храна коју ресторани нуде у својој понуди је већином истакнута у ветринама испред, тако да можете да видите како то изгледа, а за укус мора да се проба…

Одлазим и до највећег храма у том делу града, који се налази у локалном парку. Они имају ту неке кутије са папирићима на којима ваљда пише судбина твоје жеље треба само добро промућкати хромирану кутију да би испао штапић на коме пише број претинца који треба да се отвори у узме цедуља на којој пише све у вези те жеље.

У повратку сликам и Токио Скајтауа.

Дан 2, 15, субота

Другог дана крећем да видим локални догађај где стрелци јашући на коњу гађају статичку мету, али због великог броја људи коју су били присутни тамо одустајем и одлучујем да идем даље кроз град.

Долазим до улице у којој сам јуче био да разгледам шта све има и купујем Таби ципеле тамо.

Идем до музеја природе и науке да видим шта излажу.

Идем и у 360 степени биоскоп где гледам дарвинову теорију еволуције са апектом на човеком развој у чудном и предивном 360 степени биоскопу.

(На жалост овде немам фотку)

Успут пролазим кроз парк где се тај музеј налази и даље кроз град.

Наилазим на рингишпил код Токио Дома, фасцинантно.

Јапанци обожавају бејзбол.

Касно увече долазим у Шибуја област где ми је циљ да нађем кревет да би сутра ишао на Маунт Такаосан западно од Токиа.

Шибуја делује стварно импресивно.

На жалост опет не успевам да нађем хостел и принуђен сам да идем чак 9 км северно до хостела којег сам нашао на букинг.ком. Одлучујем да идем железницом пошто сам већ тада био доста уморан од целодневног хода.То је и мој први контакт са железницом. Колико знам они имају неколико врста железничког транспорта, а онај који мени треба носи ознаку ЈР.  Систем који сам искористио је да питам дежурног официра колико кошта карта између две станицд и да тај узнос унесем у апарат за карте, даље је све лакше.

Успевам да нађем хостел и добро се одморим у њему, такође то вече сам и вечерао први пут нешто кувано и то вегетаријанско у локалном ресторану!

ВЦ шоље које раде све радње:

Кјото

Дан 3, 16, недеља

Пошто сам доста дуго провео у кревету (нисам мога да заспим и играо сам игрицу на телефону) одлучујем да не идем на планину на западу већ да идем одмах у Кјото. И то Шинкансеном!

Измерио сам да је брзина овога воза 250 км на час што је највећа брзина којом сам ишао било којим возем до сада. У Кјото (удаљен 450 километара) стижем за нешто више од 2 сата импресивно.

Крећем ка истоку са циљем да исти дан обићем једну локалну атракцију.

Камен делује интересантно, а поготово су интересантне портикле на овим каменим фигурама животиња и људи.

Идем мало са стране и стижем до видиковца са којег се види Кјото као на длану, велики град.

Шишање у Јапану је доста скупље него у Србији.

Они немају контејнере за смеће, већ се оно одлаже у кесама на тротоарима испред зграда и кућа.

Тражим прво један хостел, али не могу да га нађем. Нака жена и деца покушавају да ми помогну. Прикључује се још људи у потрази за изгубљеним хостелом, али без успеха. Разилазимо се и ја у знак захвалности једном детету поклањам сувенир из Србије и крећем даље. Међутим тек што сам се мало удаљио налазим да је изгубљени хостел зграда коју смо прошли неколико пута, а никако то да схватимо. Међутим у згради никога нема, тако да настављам даље до центра да тражим следеће слободно место.

Налазим један хостел отворен али поново не налазим никога тамо. Долазе неки људи, гости хостела, који ми кажу да је особље кућама и да могу само онлајн да затражим кревет ако га има. Није тај хостел био доступан свакако и налазим да је неки други доступан, одлазим до њега и букирам кревет. Спреман ствари и излазим опуштено на вечеру и да разгледам мало центар Кјота.

У Јапану је стварно било тешко наћи веганску храну, тако да сам био принуђен да се сналазим како знам и умем.

Ушао сам тамо и први пут у неку робну кућу, на спрат где су фотоапарати и опрема и одушевио се колико они тих ствари имају тамо директно на полицама. Купио сам претварач са европске мреже на јапанску, јер ми је то постало потребно. И размишљао сам се да ли да купим објектив или не, нисам се одлучио.

Враћам се у хостел да спавам и напуним батерије за следећи дан.

Дан 4, 17, понедељак

Дан 4, будим се и крећем ка следећем брду које се налази недалеко на истоку. Успут мало лутам тражећи пролаз кроз двориште једног храма, одустајем и на крају проналазим пут около.

Пролазим поред гробља. Фасцинантно је камење надгробних споменика, мислим да Јапанци кремирају своје преминуле, јер не видим много места, растојања, између гробова.

Прилазим делу где има много туриста који се сви крећу у једном смеру. Одлучујем да не идем тамо већ десно, где они не иду. Долзим до једне капије где на трднутак помислим да би било лепо да прођем. Један човек пролази први, мени даје то сигнал и ја полазим за њим. Ктећемо се полако у лево, као да заобилазимо брдо. Ја гледам мапс.ме и засзајем, он креће ка путићу који води директно на планину. Ја га питам да ли и тамо може да се иде, он каже -да. Ја не оклевам следим га, баш сам срећан, то је мој стил, моја љубав.

Одмах примећујем да дрвећа која су посечена, да те пањеве они покривају најлоном, вероватно штите.

Излазим на стазу која је урађена, јако лепо све одржавају.

Убрзо се нас двојица растајемо, јер ја сам пожелео да изађем на врх (око 250 м). Стижем тамо, успут стајем да се мало средим и припремим јер киша почиње.

После мало проблема наилазим на прави пут и идем полако. Успут срећем и две Јапанке. Идемо све до једног паркинга, где се растајемо, али касније опет се налазимо по последњи пут, на их поздрављам и идем на друго брдо.

Крећем ка локацији на мојој мапи која приказује пећину. Киша почиње да пада. Долазим до места где су неке куће и склањам се на тренутак од кише. Прелепо је овде, дрвеће је олистало, а киша пада тако да све сјаји. Не марим за кишу и крећем на планину даље. Врло брзо наилазим на пећину, мала је, више као неки тунел, на једној страни уђеш, на другој изађеш. Настављам даље.

Следи дужи оут кроз шуму. У једном моменту пуца поглед на Кјото. Гледам све што могу да видим: пут, дрвеће, цвеће. Долазим полако на врх, киша већ сада јако пада.

Долазим до места за које сматрам да је врх и застајем тамо мало. Видим остала брда и сва су у магли.

Крећем низ брдо. Долазим до отвореног простора на челу којег је надстрешњица. Објекат који може да заштити ид елементарних непогода када затреба.

Фотографишем објекат и околину, одлучујем и крећем најкраћим путем до града, морам тако јер ме чека дуг пут до хостела који је на другом делу града.

Спуст иде полако јер је страна стрма и клизава, коначно стижем до једног храма у подножју, заобилазим га  поново сам на асфалту, сада ме чека још 10 км пешачења. Пешачења по киши која не јењава.

Прошло је доста дуго времема а ја и даље ходам улицама Кјота, повредио сам ногу на планини тако да шепам приде. Примећујем да ми је новац мокар и зо ме брине. Стајем успут да пребацим новац у ранац који је такође мокар.

Сада је већ 9 сати увече, свраћам до продавнице да се окрепим. Једем али и брзо схватам да морам да пожурим, плашим да да хостел има неко радно време. Да можда неће имати ко да ме прими тамо. Хитам даље али у погрешном смеру, морам се враћати, трчим већ…

Просто је невероватно да ме је човек из хостела видео и махнуо ми. Такође је лудо да сам ја њега видео. Али, елем, поздрављамо се ми, улазим ја. Плаћам му мокрим парама и oдлазимо у собу, касније ми помаже да се мало средим и окачим ствари да се суше. Све ми је било мокро сем доњег веша (који је био у кеси) и пасоша (који је заједно са батеријом био у једној прегради у ранцу).

У соби сам са Јапанцем и делим неке тренутке које сам имао данас са њим, момак не зна енглески. Идем да одмарам јер следећи дан идем да освојимв 900 м врх на западној страни. Букирам још једну ноћ, јер су ми ствари мокре и немам где с њима таквим.

Дан 5, 18, уторак

После уобичајеног доручка (овсених пахуљица и банана) спремам се да изађем и кренем даље. Овога пута носим само храну и још неке ствари што ми требају за пут, јер ћу се вратити назад у хостел (а и мокре су).

Јапанци воле да узгајају цвеће. Често срећем уредно сређене саксије са разноразним цвећем. На улицама срећем само мачке како слободно шећу, али не и псе.

Ту сам пред сам крај града, то се види и по томе што има њива.

Даље води пут, све до једног тунела које заобилазим и силазим мало доле, одатле се одваја само једна трака у неко насеље. Успут наилазим на неке туристе, пролазим их и идем даље. Изненађује ме река која тутњи испод. Пуна кишнице од јуче скоро да носи и камен.

У једном моменту прелазим на пут који полако крећем на планину. Пролазим планинаре који силазе са брда (јављам им се са Конићива). Ускоро остајем потпуно сам. Наилазим на путељак који директније напада планину и крећем њиме јер мислим да ћу пре стићи и више уживати у природи (и дефинитивно више лутати :)).

Шума није много густа, али довољно. На местима превоја међу брдима вода јури ка долини. Има доста таквих водотокова. Пратим мој мапс.ме али нисам више сигуран у њега. Одлучујем да се отпустим и уживам само.

Овде су брда врло стрма, ипак стаза је уредна и чиста. Немам већих проблема при успону. Помислио сам само, ако будем требао оваквим путем назад биће тешко.

Наилазим на део којег прелазим стазом која иде у цик-цак. Напорно је али сада више верујем да сам на правом путу. Излазим ускоро на раван део, налазим раскрсницу и обележје положаја (контролну тачку). Сада знам тачно где треба да идем, настављам даље, још увек идем узбрдо.

Пут је каменит али обрађен, постоје степеници. Ускоро стижем подно врха, крећем равнином и наилазим на неке грађевине. Са десне стране видим степенице и крећем горе. На врху је такође нека грађевина. Стајем ту да једем. Температура на врху је 9 степени док је у граду око 20. Завршавам са јелом и обилазим све доступне просторије објекта. Крећем наниже. Успут наилазак апарат за блага пића и одлучујем да се частим једном лимунадом. Лимунада ме пресекла колико је хладна. Видим и телефонски апарат за случај потребе.

Силазак са планине је био много лакши него што сам очекивао, направљене су степенице и на неколико места чак и канап поред стазе. Игем лагано, нигде не журим. Полако се грејем од ходања.

На неколико места наилазим на надстрешњице вероватно за заштиту пролазника од кише. И док сам пролазио једну зачух топот нешто као „тата тата тата“. Окренуо сам се према звуку и видео срну! Полако подижем апарат у висину очију и надам се да неће да побегне, али није се ни макла и хватам неколико фотки на брзину. Баш сам срећан и узбуђен, ово је прва срна коју сам видео у природи.

Силазим даље, после сваких неколико десетина метара наилазим на табле поред пута које се вероватно односе на стазу којом идем. Још сам узбуђен звог срне.

Застајем да из ранца извадим лампу на чело, пошто ускоро ће мрак. Стављам лампу око врата и идем даље. Мрак је већ пао, наилазим на неке степенице па затим видим и насеље, сишао сам са планине. Успут наилазим и на још једну срну, на путу. Данас ми је баш дан за све.

Ходајући размишљам да одем ипак у онај тржни центар и купим онај нови објектив. Почињем да трчим да би стигао до 8 и 12 и хостел, а одмах после да кренем у куповину.

Стижем у хостел убрзо, у том момемту стиже у хостел и једна девојка, тек је дошла. Пита ме да ли сам и ја тако тешко пронашао ово место, хахаха, смејем се. Она се зове Дајана и из Чикага је.

Пресвлачим се и распитујем од домаћина како да дођем до центра превозом. Власница не разуме најбоље мој циљ и објашњава ми како да дођем до јавног купатила, хехехе. Њен син са друге стране ме разуме и објашњава да треба да одем до ЈР станице и идатле директ до Токуо стејшн. Захваљујем им се обема и хитам на ЈР станицу (око 1 км удаљену).

Стижем на станицу, купујем карту и покушавам на апарату за пиће да узмем нешто али не иде изгледа да је апарат у квару, одустајем. Силазим на перон и тражим тамо неки апарат али не налазим. Онда видим једног човека и започињем причу са њим. Он је са Малте, путује често, а омиљена му је локација Јапан. Причамо о разним стварима, зна човек доста о фотографији, питам га за објективе, објашњава ми нешто. Ускпро стижемо на главну станицу и ту се и растајемо. Крећем да купим објектив. Већ сам их питао, чекам да га донесу, спремио сам картицу. Међутим продавац каже да га немају више на стању. А шта се може рекох ја и изађох напоље.

Нисам ни јео, после сам узео воду, тражио неке ресторане по граду, али завршио су продавници на неком пециву, не може се све.

Дан 6, 19, среда

Још један дан је свануо у Кјоту. Мени се батерија за камеру испразнила а и не могу ни да је напуним, јер је претварач којег сам купио сувише узан да би шипке од пуњача у њега ушле. Остављам камеру у хостелу, носим са собом само пуњач и хитам у град. Могао сам да идем превозом, и то увек могу, али где је лепота у томе? Ја нигде не журим, тако да крећем пешке. Е да, то јутро сам на доручку провео са сином од власнице. Мало смо причали, али сам му и свирао песме на гитари. Саветовао сам му да почне да учи свирање, да није толико тешко али да је забавно. Он је мене саветовао да одем до неке улице у граду где су наводно продавнице једна за другом пошто је мене интетесовала планинарска опрема. Дајана нас напушта, иде даље, колико се сећам после овога пута она иде и у Панаму и још негде. Носи велики кофер, не завидим јој због тога.

Напуштам и ја хостел и крећем на исток, лагано. Успут наилазим на супермаркет. Улазим да видим шта има, а има море тога. Узимам воду и нешто за јело, једем успут а не знам шта једем. Свратићу увече да купим још нешто, за доручак на пример.

Кјото је предиван град, сређен, уредан, једноставан. Лепо је време, сунчано. Лагана шетња баш прија. Пролазим бројне куће, локалне ресторане, продавнице. Људи узгајају цвеће, раде обичне ствари али можда са већом усресређености него неко на другом месту на овој планети.

Стижем до улице коју ми је власников син рекао, скрећем у њу и гледам све што има. Настављам даље и налазим једну продавницу фото опреме. Купујем ту адаптер за пуњач. После доста неодлучности питам их за објектив који сам се одлучио купити, мада не толико чврсто још. Немају га, сазнајем цену и закључујем да је разлика у цени овакве робе у јапанским продавницама мала и да се не вреди много цимати и тражити друго место без претходног познавања цена.

Управо из тог разлог сада сам чвршћи у одлуци да купим објектив. Сада не могу да се сетим откуд ми идеја да потражим једну специјалну робну кућу која постоји силом прилика у Кјоту. Ова робна кућа се налази у непосредној близини главне железничке станице. Одлазим тамо и купујем објектив, продавац ме наговорио да купим и заштитни филтер, платио сам ВИСА картицом и тражио сам да ми одбију порез на додату вредност. Коначно сам решио и ту дилему, идем даље.

Дан 7

Устајем и припремам се за одлазак из Кјота. Било је феноменално искуство тамо. Свакоме би препоручио да посети овај град. Сада имам нешто више ствари на својим леђима али смело корачам даље. Поздрављам се са надасве љубазном газдарицом, жена је пуна духа и желим јој све најбоље. Касније ћу им написати чак 3 позитивна утиска на букинг.ком.

Са две пуне батерије за камеру и новим објектвом хитам ка улици бамбуса. Успут на улици срећем и протестанте, видим старијег човека како носи натпис против рата и питам га да ли могу да га сликам. Чича је насмејан и пун ентузијазма, свака част.

Стиже до улице бамбуса и видим море туриста који се уливају у њу, одустајем од идеје да идем тамо веч настављам даље према планини.

Успут стећем неке људе, причам мало са њима и настављам даље. Стигао сам до места где сам мислио на планину,али блокирано је. Идем до зен будистичког храма, мало је место, али неки натписи које сам тамо нашао су стварно вредни. Монах ми каже да на планини не могу ићи јер не тренутно блокиран пут. Шта да радим? Није ми по вољи али не смета, враћам се назад. На изласку из подручја храма звоним 3 пута у звоно, дубок и дугачак звук.

У повратку једем тофу стејк, који морам признати има необичан и добар укус, није ми се свидело само уље на њему.

Немам више ништа у плану за Кјото, крећем на главну станицу. Стижем тамо и купујем карту за Осаку. Осака није много далеко. Журим на воз, успут питам неке људе да ли је то воз за Осаку, они кажу јесте, ја се брзо укрцавам у већ подоста пун воз. Мораћу да стојим сво време.

Брзо стижем у Осаку. Излазим из воза и седам на клупу да проверим на нету где ћу прво. Решавам да прво идем до тврђаве па онда до хостела, нисам букирао хостел, идем на слепо. Али прво да се склоним са промаје и одем у тоалет. Изненада ми је хладно.

Крећем полако ка излазу, мада и не знам где је излаз тачно. Један туриста ми тражи паре, дајем му, настављам даље и улазим у неку огромну зграду као да је неки тржни центар. На крају ипак налазим начина да изађем напоље. Али и даље је тешко изаћи из замршености центра. Ускоро сам се одвојио од стеге центра и лагодно хитам ка дворцу.

Јапанска деца,школарци су обучени сви исто, а и одрасли, који раде, такође.

Дворац је окружен водом, дубоким ранцем, а сам дворац не на узвишењу. Нњћу да улазим унутра, правим неколико фотки споља и крећем пут првог хостела.

Осака је огроман град и улице као и зграде су велике исто. Стижем до хостела без проблема, дочекује ме љубазна девојка. Питам је да ли има кревет за вечерас она каже да има. Плаћам и крећемо заједно са стварима до собе. Хејн је љубазна и даје ми и туристички водич кроз Осаку. Користим водич да видим да су неке две улице важна атракција у граду. Спремам се и излазим да прошетам по тим улицама.

Убрзо стижем до једне и не могу да верујем својим очима, па улице су препуне људи, продавница и неонских светала. Магично. Емоција ме сустиже, овај одмор у Јапану је савршен.

Друга улица је препуна ресторана, улазим у један ресторан. Питам за храну бет меса али ме домаћини не разумеју излазим напоље и свом снагом ударам у стакло на вратима. Из неког разлога нисам видео то стакло, врата су клизна али је било потребно да се притисне ручица да се врата отворе. Идем сада до праве ствари: веганског ресторана (Paprika Shokudo Vegan). Успут не престајем да се смејем због наврлих емоција и овереног стакла.

Стижем доста касно у ресторан. Ресторан је мешавина јапанског и западњачког стила. Постоји шанк иза којег кувари (девојке) спремају храну, а гости седе стандардно за столовима. Може се седети и за шанком.

Из менија бирам неке „остриге“, јело од печурака и тофу сира, узимам и сладолед од сојиног млека. Све је много лепо за око и врло укусно.

Због проведеног предивног дана у Осаци решавам да останем још једну ноћ тамо.

Дан 8

Овај дан сам одлучио да проведем у одласку до продавнице камперске опреме која је удаљена око 10 килоетара од моје локације.

Устајем, доручкујем и полазим полако ка продавници. Да би убрзао моје путовање, крећем се само главним улицама.

Први пут да се осећам чудно, као да сам прехлађен или тако нешто, али настављам даље, јер верујем да ће добра шетња све да излечи.

Прво нашта сам наишао је високи хитачи торањ са часовником. Онда на неку статуу неког можда будисте, па тржни центар, јапанце који носе неке широке панталоне, графите, групу људи који иду на бејзбол утакмицу, неке продавнице кола, чак и један непалско индијски ресторан. Свратио сам у мекдоналдс да би ишао у тоалет.

И коначно после доста пређених километара дошао сам до циља: продавниве камп опреме коју сам нашао на нету да је добро опремљена. Продавница је мала, али добро опремљена. Ма жалост, не постоји ништа епохално у њој што би морао купити и после пар обилазака свих рафова одлучујем да купим канап дужине 10 м а себљине 4 милиметра. Продавац не зна енглески тако да не могу ништа са њим да причам. Излазим и крећем назад.

Успео сам некако да кренем у погрешном смеру, али брзо то прихватам, јер је интересантније него враћати се истим путем.

Налазим да Јапанци добро одржавају њихове спортске терене, чак сам у једном моменту ишао поред њиве, а крећем се и даље ка центру града.  Прошао сам још много продавница и стигао сам до центра. Пошто је већ било касно, одлучујем да се упутим одмах до паприка ресторана, а касније и у хостел.

Дошао сам у ресторан око 8 сати. Ппручио сам јело и купио овсено зрно тамо. Интересантно је да су ми рекли да је моје јело „солд аут“ што ми је врло чудно, али ја сам поручио друго онда. Било је врло укусно.

Даље више нисам имао идеје шта да радим у Осаци, а и мој авион ће да крене за два дана, тако да је било време да се пакујем и идем за Токио.

Када сам се вратио у хостел, распричао сам се са Хејн (ради као рецепционар). Дао сам јој неке савете из живота (у које само верујем да су добри). Такође смо причали о неким не толико важним стцарима. Она је из Јужне Кореје. Идеја да одем једног дана тамо је примамљива. Поздрављам се са Хејн и одлазим на починак, сутра идем полако на железничку станицу.

Дан 9

Крећем полако ка железничкој станици. Дан је диван, хватам последње обрисе Осаке фото апаратом. Стижем на станицу и одлучује да кренем за Којто обичним возом и онда одатле да идем шинкансеном за Токио.

Налазим перон, укецавам се на воз и чекам да воз крене, ускоро ће…

Стижем брзо у Кјото, пратим ознаке за шинкансен. Налазим место где се продају карте и купујем једну карту до Токиа. Цена мало више од 13000 јена.

За 2 сата сам у Токиу, претходни дан сам резервисао кревет у једном хостелу пар километара северно од главне станице. Крећем у том правцу, али исто сам одлучио да обиђем успутне хостеле, јер ако има места успут хоћу да узмем да сам ближе.. Налазим тешко један хостел, киша је почела да пада. Кажу да имају кревет, узимам. Одлазим горе и постављам кревет, остављам ствари за собом и идем напоље.

Циљ ми је сада да нађем вегански ресторан. Крећем се у једном правцу, али не налазим ништа. Успут налазим бројне продавнице планинарске и камперске опреме. Улазим у све и разгледам. Купио сам лагани пешкир и водоотпорну врећу.

Крећем полако ка хостелу, успут наилазим на улаз на којем пише билијар, могуће да је ту неки билијар клуб. Настављам даље.

Дан 10

Мој последњи дан у Јапану. Данас ћу да тражим веганске рестораме у центру и шетам се мало по Гинзи (централни део града).

Стижем лагано у Гинзу. Претходно сам на хепи кау нашао неке веганске ресторане. Покушавам да их лоцирам помоћу мапс.ме, али ме иде. Остао је један на станици, можда ћу са њим имати више среће. После цик-цак шетања по Гинзи одлучујем да кренем на станицу и пробам да нађем ресторан тамо. Међутим станица је велика, успут питам Јапанца, не помаже, одустајем. Пре уласка сам видео Јапанку која изгледа као бескућник, враћам се и дајем јој 1000-рку. Она одбија новац, ја кажем да је то за су и повлачим се.

Нобу, мој несуђени јапански пријатељ ми се јавља. Кажем му да ускоро крећем за аеродром и да ми је жао што немам више времена да се нађемо. Поздрављамо се.

Улазим у шатл бас до Нарите аеродрома, цена 1000-рка. Стижем брзо, за сат времена. Излазим ма терминалу 1, хитам ка шалтерима Етихада. Гужва тамо. Урадио сам онлајн чекин јуче, али опет доста чека у том реду.

Коначно стижем на ред, жена што тамо ради каже да има проблема са чекином за Београд, ја кажем нема проблема урадићу када стигнем у Абу даби. Долази њена шефица и моли ме да будем волонтер и да прихватим могућност да идем на други лет зато што ће овај можда бити препуњен. Прихватам без дилеме, време је за нову авантуру. Каже ми да ћу добити ваучер са 300$ за следеће путовање Етихадом, јуху!

Рекох јој да ми је битно да се истуширам сада и да у следећим летовима имам вегетаријански оброк. Одлазим да се истуширам. Осећам се стварно добро, свеже и чисто. Враћам се назад ка шалтерима и чекам да ме позову. Коначно ме позивају, али кажу да ипак идем за Абу даби директно, штета. Пролазим секјурити чек. Траже ми да све откачим са ранца, има доста .

Када сам прошао проверу, нисам стигао још да покупим све ствари, када је човек из продаје карата дошао по мене и рекао да му ипак треба моја карта. Ја му рекох да не могу да верујем због ове детаљне провере што сам прошао и што ћу морати поново да је пролазим, али дајем моју карту и крећем за њим.

Чекали смо још мало када смо добили упутства како да идемо даље. Кренули смо са једном женом која нас је одвела на бординг за Нагоју. Укрцали смо се на авион (први јапански авион на који сам се икада укрцао) и полетели за Нагоју. Авион је скроз ОК, екрани на седиштима су најбољи које сам видео до сада. А искористио сам прилику да одгледам неки локални програм тамо у вези са неким туристичким дестинацијама у Јапану и са специјалитетима, мислим, Јокохаме.

По стизању у Нагоју кренули смо ка авиону за Абу Даби, који прво слеће у Пекинг. Укрцали се и полетели. После негде око 3 сата лета, које сам провео гладајући онборд ентертејмент програм, авион је слетео у Пекинг. Сада смо чекали да се авион очисти, напуни горивом и нови путници укрцају.

Е сада сам доживео и то да видим шта се дешава са авионом када чека после лета а на следећи. У једном тренутку већи број кинеских теткица је ушло у авион са задатком да га припреми за укрцавање следећих путника. Био је то задивљујући призор за мене. Ђа има ли шта лепше од путовања?

У Абу Даби стижемо после нешто више од 8 сати лета. Лета на којем сам успео мало и да одспавам, што није тако чест случај. Пошто аам имао мало времена за транзит, похитао сам на гејт са карте. Када сам стигао тамо видео сам да нема лета за Београд, већ неку другу дестинацију. Питао сам где да идем, рекли ми на гејт 10, све до терминала 1. Пожурио сам и коначни стигао тамо. Предао карту и укрцао сњ у авион. У авиону сам доста времена провео причајући са расположеном босанком која је седела одмах до мене са са друге стране пролаза. Овај део пута ми некако најдуже траје, вероватно због чињенице да ми је одмор завршен.

Закључак

Јапан је чиста земља. Где год да сам ишао нисам имао прилике да видим смеће разбацано по улицама, такође и стандард им је добар. Није било ни једног просјака и број бескућника које сам видео је мали, да се наброје на прсте руке.

Са Јапанцима уопштено нисам много причао али сви они које сам нешто питао су ми радо изашли у сусрет и одговорили.

Судећи по томе да их мало има на улицама за време радног дана и да им је све тако добро организовано закључујем да много раде.