Овај текст сам преузео са интернета и он служи као психолошки или мотивациони водич — да помогне човеку да препозна кад је „упао“ у улогу жртве, разуме механизам тог стања и научи како да поврати осећај утицаја и унутрашње снаге.
Кад путујеш соло, често си изложен непредвидивим ситуацијама: непоуздани људи, изгубљен пртљаг, непријатни сусрети, осећај усамљености… У таквим тренуцима лако склизнеш у мисао: „Опет ја морам све сам“, или „Свет је против мене“. То је управо корен менталитета жртве.
Од осећаја жртве до унутрашње снаге
Када сам себи тихо признам: „Овде сам стао, овде ме боли“ — тада почиње промена. Не зато што је свет постао праведнији, већ зато што сам ја одлучио да поново држим волан.
1) Преломни тренутак: где се све ломи
Жртва у мени ниче кад осетим неправду и поверујем да немам утицај. То уме да се роди у малим стварима: игнорисана порука, непризнат труд, једно „није фер“. Ако ту останем предуго, лице ми се заледи у ту једну улогу.
Снага: није у томе да се правим да не боли, већ да признам бол без предаје.
2) Препознај шаблон пре него што постане идентитет
- „Ово није фер“ постаје позадински шум који оправдава пасивност.
- „Нико ме не разуме“ гради зидове око мене.
- „Шта год да урадим, не вреди“ сече корен мотивације.
Сигнал да тонем: кад почнем да причам о себи искључиво кроз оно што ми је учињено, а не кроз оно што ја бирам.
3) Како да преокренеш курс
А) Именуј осећај, не улогу
Не „ја сам жртва“, него:
- „Осећам се повређено.“
- „Осећам се беспомоћно.“
Кад именујем осећај, враћам себи субјекат. Ја осећам — али нисам то.
Б) Раздвој утицај од неконтролисаног
Напиши три колоне: шта не могу, шта могу делимично, шта ми је потпуно у рукама.
Онда уради једну, најмању ставку из треће колоне данас. Микро-победа враћа глас снаге.
В) Гради сидра у миру
У мирним данима тренирам нервни систем:
- 5 спорих удисаја ујутру.
- 10 минута шетње без телефона.
- Кратка белешка: „Данас сам ипак урадио/урадила ___.“
Кад загуди, ова ситна сидра држе чамац.
Г) Повежи се пре него што пукнеш
Изолација храни наратив жртве. Бирај једну особу (не мора бити савршена) и реци: „Треба ми 10 минута да изговорим шта ме мучи, без савета.“ Сам чин да те неко чује мења хемију приче.
Д) Рам за стварност
Питања која ме враћају себи:
- „Шта бих саветовао најбољем пријатељу у овој ситуацији?“
- „Да ли је ово трајно или само садашњи талас?“
- „Који је један корак који не захтева ничију дозволу?“
4) Када прошлост зове да се вратим
Навика је јака. Кад осетим да клизим, изговарам наглас: „Враћам контролу на ономе што је моје.“ Онда одмах радим једну микроствар: шаљем мејл, средим сто, правим списак. Тело учи да следи нову команду.
5) Последњи подсетник
Не морам да контролишем шта ме је ранило да бих био јаки. Довољно је да одлучим да мој бол није моја лична карта. И сваки пут кад изаберем један мали корак у правцу утицаја, менталитет жртве губи тло — а моја унутрашња сила расте таман онолико колико сам данас урадио.