Путопис Кина (Октобар 2015.)
Зашто ићи у Кину?
У моменту одлуке где ићи даље већ сам путовао у Непал, Шри Ланку и Индију. Моја следећа дестинација је могла бити било која Азијска земља, али сам се некако одлучио за пут у Кину. Кренуо сам да истражујем где да идем и шта да посетим у Кини. 2015 године сам већ био активан на Кауч сурфинг мрежи и кренуо сам све то да користим да би могао да створим једно авантуристичко путовање за памћење.
Припрема и план пута у Кину
Карту за лет за Шангај сам узео крајем јуна 2015. Цена карте је била 483,98 еура код Етихада. Поред овога била је потребна и виза за Кину. Колико се сећам кинеска амбасада је била на Кошутњаку. За издавање визе било је потребно доставити одређену документацију. Између осталог план пута, авионску карту, резервацију и попунити образац за издавање визе. Интересантно је да су ми одобрили само 10 дана боравка у Кини, јер сам захтев погрешно попунио. Чудно је то да нисам уписао 10 дана већ грешком 3 и опет су ми дали 10. Логично би требали да ми дају 30. Тако да сам морао још једном аплицирати за визу и коначно сам добио 30 дана.
У трајању од 15 дана у плану ми је било посетити следеће градове:
- Shanghai
- Wenzhou
- Kunming
- Guilin / Yangshuo
- Xi’an (на крају сам посетио Нанинг)
- Shanghai
Да би путовао што јефтиније одлучио сам путовати возом.
Ранац ми је био бар 15 килограма, тако да је био тежак.
Тада сам имао Нокиа Лумиа 920 телефон кога покреће Виндовс оперативни систем. Од мапа сам инсталирао Хере мапе и направио мајкрософтов налог на Аутлук-у, јер сам чуо да је у кини Гугл недоступан.
Путовање у Кину
Лет је био са преседањем у Абу Дабију и перфектних сат и по разлике. Тако да практично нисам ништа чекао. На Пудонг аеродром у Шангају смо стигли следећи дан у 11 пре подне (по њиховом времену). Лет је био дугачак – скоро 10 сати. На аеродрому, дочекао ме Новак Ђоковић на рекламама (као и у Шри Ланци). Циљ ми је исти дан да стигнем у Венџоу до пријатеља Патрика са кауч сурфинга.
Са Пудонг аеродрома требало је стићи до железничке станице Шангај „Hongqiao“ и тамо узети брзи воз D3101 у 15:10 и стићи на Венџоу „South“ у 19:42. Имао сам доста времена, али раздаљине у овом више милионском граду су значајне и време лети. Стижем на Венџоу „South“ и први пут ме претресају на улазу у неку железничку станицу у животу. Купио сам карту за воз иако нисам ништа разумео шта ми говоре и на карти сам могао прочитати само мој број пасоша. Тешко је било и пронаћи на коју платформу треба ићи. И то је био само увод у проблем које ћу имати даље на овом путу…
У кинеским возовима
Нашао сам некако платформу, али сада треба наћи вагон. Пошто на карти то не видим, ушао сам у онај који ми је био најближи и сео на прво слободно место. Био сам тада већ поприлично уморан. Азијске земље су „раније“ и долазак у њих скраћује време спавања тако да или не спаваш у авиону или спаваш врло мало па те то стигне током следећег дана.
Видим како кондуктерка прилази и вадим моју карту. Жена гледа карту и почиње да виче на мене, изгледа сам промашио вагон. Врло вероватно сам ушао грешком у вагон прве класе. Устајем и улазим у следећи вагон који стварно личи да је за другу класу. Налазим прво слободно место и седам, воз стаје на једној од станица. Улазе људи, много је људи – воз је скоро пун. Долази ми једна особа и тражи да устанем, показује карту. Изгледа да је резервисано све. Устајем и прелазим на другом место.
Воз иде брзо, вероватно преко 200 км/ч, али растојање је значајно и има доста станица тако да треба више од 4 сата да се стигне у Венџоу. Интересантно је када гледате кроз прозор чини вам се да су куће у једном непрекидном низу километрима.
Уморан сам од устајања тако да сам отишао и сео на под на део на којем се излази и улази из вагона. Сео сам на моју подлогу за спавање/седење коју сам купио на Амазону (преко мог пријатеља, за којег сам иначе и радио, сам је донео у Србију). Један Кинез је био заинтересован и питао ме колико сам платио и рекао је да је стварно добра ствар.
Али нисам могао ни тамо остати, јер је прометно, а пошто се воз мало испразнио идем да седнем на седиште. Нека деца ме зезају за патике. Једна жена тражи да устанем и ја јој кажем да нема шансе воз је полупразан може да седне било где. Послушала ме је и оставила на миру.