Шри Ланка (Мај 2015.)

Зашто ићи?

Убрзо након путовања у Непал (прошле године) и Холандију за нову годину решио сам да опробам и мој први соло пут у неку страну земљу. Овај пут је био право откровење за мене, јер ме је натерао да изађем из љуштуре свакодневне учмалости и почнем другачије да гледам на ствари.

Лет за Шри Ланку сам узео преко Флај Дубаија за 410€ (препоруку за овај лет сам добио од пријатеља Бојана Кијевчанина). Лет за Коломбо (главни град Шри Ланке) је био 23.04.2015. у 13:35 са преседањем у Дубаију, и у Коломбо сам стигао следећи дан изјутра у 05:25.

Поред тога план ми је био и да посетим Ченаи (највећи град југа Индије) и да тамо боравим 4 дана код познаника.

Понео сам ранац, доста ствари. Понео сам и један мали лаптоп (10 инча) у којег може да се стави и СИМ картица. Тако да могу да истражујем Гоогле. А пошто је Шри Ланка у тропској клими, очекује ме доста сунца и кише. Тако да је кишобран обавезно понети!

Ајде онда, идемо!

Лет и први утисци

Иако се овај догађај десио пре више од 10 година још се сећам страшних црних облака изнад којих је авион летео.

Помислио сам да ће ме киша обливати сваки дан, али ОК нема места за размишљање само гледање и слушање.

Када смо слетели на „Bandaranaike“ интернационални аеродром у Коломбу и када сам изашао из авиона одмах сам приметио разлику у клими између Србије и ове овде – влага и топлота. И пошто није било довољно сна и велики умор, те нема одмора јер ме чека дуг пут данас: циљ је одмах доћи до места које се зове Кенди („Kandy„) где треба да се нађем са пријатељем којег сам пронашао преко „Couchsurfing“ мреже.

Од аеродрома до центра града стигао сам са шатл аутобусом. Онда сам отишао на железничку станицу са циљем да путујем возом до Кендија, јер сам чуо да је догађај. Али нисам успео да нађем карте за исти дан па сам принуђен да идем аутобусом. Аутобус који сам узео је локани, са малим седиштима једва да ми колена уђу + мој ранац. Ту ми се десила прва да кажем интересантна ствар, мада је било боље рећи шок ствар. Погледајте овај видео:

И појео је сијалицу!!! После је дошао да тражи паре од сваког од нас у аутобусу, дао сам му нешто и рекао да никада више то не ради! Што вероватно није ни разумео 🙂

Аутобус је био крцат! Чак је било и људи који су стајали. Морао сам ранац ставити међу ноге иако ми је било подоста тесно.

Ускоро се појавио проблем – батерија на мом телефону се полако празнила, а тај телефон ми је потребан да би могао да контактирам Бенџамина када стигнем. Постао сам одједном нестрпљив. Пут није толико дугачак 110 км, али су услови на путу лоши и аутобус иде болно споро. Не сећам се тачно, али рекао би да смо путовали бар 4-5 сати.

Кенди

И коначно смо стигли на станицу у Кенди и одмах сам изјурио напоље – телефон је празан! Не могу да пронађем мог домаћина са празним телефоном. Пришао сам једном продавцу и замолио га само да напуним телефон и он ме ОДБИО! Нисам могао да верујем, хтео сам да му платим. Вероватно се спремао да затвори радњу и дан данас не знам зашто ме је одбио. Неки људи су одмах пришли и питали ме шта је проблем и када сам им објаснио да ми је тел празан и да треба да зовем мог домаћина убедили су власника мале радње да ми дозволи пуњење телефона. Он је пристао али без осмеха на лицу. И док сам чекао да се тел бар мало напуни причао сам са тим људима који су ми помогли и орасположио сам се. Питао сам их: „Does it rain here often?“, а човек ми је одговорио „Train station is over there.“ и тако неколико пута, па сам на крају променио тему :). На брду изнад Кендија импозантно стоји статуа белог Буде. Иначе Шри Ланка је земља богата религијом, ту се све религије могу наћи.

Телефон је напуњен и зовем мог домаћина, каже да ће послати свог пријатеља који вози тук-тук да дође по мене. Ја сам очекивао да ће он доћи по мене, јер сам се бринуо да ми неко други може узети неке веће паре за то. Али мој пријатељ Бен ми је рекао да не бринем и да ће цена бити фер.

Ускоро је дошао и мој превоз. То је трицикл са кабином од цираде којег због звука који мотор производи зову тук-тук. Ставио сам ранац на садње седишта и сео, кренули смо. Покушао сам причати са возачем и колико толико смо се разумели. Рекао ми је да ово ради сваки дан (превоз), али и да воли пиво! Ја сам му рекао да не претерује са пивом и он је потврдио само једно на дан. Тако сам га и прозвао: Само-једно-пиво-на-дан!

Стигли смо до Бенове куће и ушао сам да се поздравим са њим и његовом породицом. Он живи са сестром мамом и татом. Сместили су ме у малу собу са тврдим креветом без постељине (само јастук је био). Иначе овде и не треба покривка – стално је топло. Био сам уморан и узбуђен, не сећам се како сам спавао после свега шта се издешавало.

Бен иначе прича енглески савршено и са њим се може причати о свему. Похвалио ми се да је угостио више од 2000 људи и да је од сваког тражио да напише нешто у његов дневник. Он ће ми помоћи да видим што више ствари у граду и околини.

Следећих дана Само-једно-пиво-на-дан, Бен и ја смо ишли у обилазак града, некада сам и сам ишао у зависности да ли је Бен имао посла или не.

Рекао да посетим овај храм и пекли су ми да пре уласка морам да се изујем, али не знам због чега сам ја и чарапе сазуо (вероватно да их не би прљао пошто су беле). Али све у свему, ја сам једва ходао по ужареном камену.

Бен се понудио да ме одведе до плантаже чаја у непосредној близини града. Такође тамо смо видели и фабрику чаја. Пре посете фабрике отишли смо на поље где се чају узгаја. Наишла је једна жена са малим дететом и причала како се бере чај. Када је завршила тражила је да је платим за ту причу. То ми је сметало, јер сам навикао да ми прво кажу да ће да ме кошта њихова прича, али дао сам јој паре и наставили смо даље до фабрике.

У фабрици су ми све објаснили како се ради са чајем. Нажалост нисам забележио то и сада не могу са сигурношћу да се сетим како и шта. При фабрици имају и просторију за дегустацију и продају чаја. Купио сам једно паковање у металу чаја са укусом „Soursop„.

Следеће што смо обишли је фарма у којој праве и продају све природно – мелеме, уља, допуне за исхрану и друго. Овде стварно нисам хтео ништа да купим јер сам се бринуо колико брзо трошим новац и наравно пошто не знам о чему је реч.

У Кендију, уз помоћ мог пријатеља Бена, сам имао прилику да присуствујем националном плесу локалне плесне групе.

Плес је био стварно леп, прави доживљај. Полако сам улазио у модус опуштености – уживао сам. Неколико ствари ми је запало за око. Прва је да има и гојазних плесача и плесачица, што је нормално. Оно што је фантастично да су и такви у стању из места направити колут уназад!

Следећа ствар су мајмуни! Да, мајмуни који у сред представе пројуре преко лименог крова позоришта и направе велику буку.

Трећа ствар је крај представе где су нас позвали да изађемо у отворен амфитеатар који се налази баш ту у оквиру позоришта. Ту су нам показали шетање по ужареном дрвету! Неки од посетиоца су хтели да пробају, али су на крају одустали – мудар потез.

Сигирија

Следећи дан је био резервисан за посету месту које се зове Сигирија. То је висока стена која лежи усред џунгле.

До Сигирије се стиже са 2 аутобуса. Први иде до места Данбула, док други иде ка Сигирији. Морао сам водити рачуна да не промашим станице, док испред Сигирије и нема станице већ треба рећи возачу аутобуса да стане и одатле се пешачи до саме локације.

Аутобус ме је довезао негде и стао на сред пут и рекао да изађем и показао где да идем. Био сам сам и нисам практично ни знао где идем. Пут је уређен, а природа је фантастична!

Убрзо стижем до музеја. Ту је и билетарница и одлазим да купим карту. Траже ми чак $35 што ме је шлогирало. Али шта да се ради, купујем карту. Кажу да могу у музеј и користим прилику прво да обиђем музеј.

Крећем пут камена и прво на шта наилазим су гладни пси. Ја сам, у то време био, веган и немам много да им дам. Али што сам им дао све су појели, гладни, мршави пси.

И коначно се указује камен испред мене. Изгледа невероватно, пошто све около је мање/више равно али овај камен – откуд он ту?

До врха се иде бројним степеницама и монтажним стазама.

До врха је баш било напорно, на врху се виде остаци палате која је некада давно служила једном краљу да нагледа околину (поглед је фантастичан).

На самом врху ме је стартовао један мештанин да ми буде водич иако нисам то желео он је био упоран у томе, а ја сам био заузет околином и адреналином тако да нисам обраћао пажњу на њега. Силазак са лављег камена је са предње стране (ја сам се попео на камен са бока). Долази се до узвишења где је некада био главни улаз/успон на камен. Када се мало боље погледа виде се усеци у камен помоћу који су људи у давна времена се пењали. Верујем да су били присутни и системи конопаца да припомогну, ипак то је стена која се вертикално уздиже.

Са овога узвишења сам успео да добијем мрежу и звао сам кућу да се јавим родитељима.

А ево га и мој верни водич. Иначе био је љут на мене јер сам му дао мање новца него сто је очекивао, али на овом путу сам путовао са циљем да не трошим много новца којег и нисам имао баш толико, а сви траже…

Још једном снимам камен јер мом одушевљењу нема краја:

Посета куће у селу

Када сам био на камену видео сам још једну стену као ово, али мало мању. Сада када сам сишао са ове кренуо сам пут те стене. Успут сам наилазио на доста локалног становништва, нигде странаца. Али нисам обраћао пажњу на то и ускоро сам дошао до успона до те стене. Међутим и ово наплаћују што ме разљутило. Ипак $35 долара за претходну није мало, па још треба да платим и за ову и љутито сам се окренуо и гласно прокоментарисао. То је чуо један мештанин и обратио ми се заинтересовано. Није добро разумео енглески, али ми је рекао да живи овде, ожењен је и ради за војску. Понудио ми је да ме одведе до његове куће, а ја сам га питао где је то. Он каже 2 км доле у селу. Каже да седнем на шипку од бицикла и да ће ме одвести тамо. Ја сам пристао! Сео сам на шипку а он је са муком возио по земљаном путу. Мислим да ми је крв била заустављена и нога болно утрнула од овога. Убрзо смо стигли до његове куће. Ушли смо унутра кроз отворена врата. У кући практично није било ничега, зидови су били скоро црни. Отишли смо у двориште да упознамо његовог таста. Он је седео и жвакао је нешто од чега су му уста и језик били црвени. Ускоро нам се придружио још један човек тако да смо сада нас 4 седели и гледали једно друго. Није било много приче, а само млађи човек који ме је и довезао је могао нешто да каже на енглеском – друга 2 ништа. И понудио ме је лимунадом, знам да не би требало да узмем ништа због могућег тровања, али и на ово сам пристао. Старији човек је отишао у колибу и помоћу велике цедиљке исцедио велики лимун и донео ми у чаши да пијем. Баш сам био жедан и шта год да је попио би. Видео сам доста дрвећа около и потврдио ми је да је то њихова плантажа. Покушавао сам им објаснити да сам ја из Србије, али не верујем да су знали за Србију. Онда сам им показао 200 динара и рекао да је ово мој новац. Заинтересовали су се за паре и дао сам им. Један од њих је узео телефон и почео звати, вероватно да се распита колико то вреди. Ја сам покушавао да објасним да неће моћи то да размени, али видим нема вајде од приче. Рекао сам им да морам да идем, али да не знам како. Млађи човек је рекао да ће ме одвести до места где аутобус саобраћа. Питао сам га за телефон, дао ми је број телефона његовог таста и рекао је да он још увек нема телефон. Сели смо на мотор, отишао је до једне куће и купио пола литра горива, ту ме је стартовао један старији човек који је рекао да је његов деда и да зна 7 језика. Енглески је причао добро и рекао је да је његов унук добро дете, стварно је тако. Сели смо поново на мотор и кренули пут главног пута. Пролазили смо неким путељцима, а ја сам морао да водим рачуна да не спаднем са мотора јер је било труцкања, а и пролазака кроз лишће банана дрвета. Стижемо до главног пута. Тек тада примећујем да су ми руке скроз црвене – изгорео сам од јаког сунца. Питао сам га да ли могу негде да узмем воду, а он је рекао да сачекам и донео ми је воду. Ускоро је стигао и аутобус, ушао сам се и поздравио са њим.

Остао сам дуго после у размишљању шта се тада десило. Зашто је он све ово учинио за мене? Да ли су тих 200 динара дали њему наду да је добио нешто вредно? Никада то нећу сазнати, али могу да кажем да сам доживео нешто изванредно, нешто сто се доживљава једно у животу.

Нувара Елија

Стигао сам до куће Бена, код њега остајем још један дан. Бен ме је позвао да ручам са њима, они једу рукама. Питао сам их зашто, одговор је био једноставан: да могу да промешају састојке за бољи укус. То је тачно!

Дошло је време да се поздравим са мојим домаћином Беном и његовом породицом. Питао ме је да ли имам нешто новца да му дам и дао сам му 20€. Он каже да је задовољан, а и ја сам задовољан. У то време сам био вођен мишљу да не би требали да плаћамо за овако нешто, али данас видим да треба.

Мој нови циљ је место које се зове Нувара Елија којег су прво препознали и развили Енглези. То је главно место за узгој чаја у Шри Ланци. Колико се сећам до тог места сам дошао аутобусом од Кендија. Овога пута сам узео аутобус са климом (до сада сваки пут сам се возио локалним). И прво разочарење сам доживео да поред веће цене карте су ми тражили да платим додатну карту за мој ранац! Јер аутобус је мали и седишта су мала тако да не могу да држим ранац на крилу већ сам га ставио на једно седиште. Али не само ја, већ још путника, и опет изгледа да је сваком наплатио додатну карту.

После пар сати стигли смо у Нувара Елија. Извадио сам мој лаптоп и конектовао се на интернет и гледао да пронађем где се налази мој нови домаћин. Наравно, не плаћам такси – сем ако баш морам.

Нувара Елија је на високој надморској висини од 1800 метара тако да је дефинитивно ваздух овде пријатнији. Пошто су били ту Енглези имају и голф терене. Видео сам да неки момци играју голф и замолио их да пробам и ја. Дозволили су ми и успео сам ударити голф лоптицу једном како треба, али на жалост сломио сам држач.

Упул Алутгама

После преспаване ноћи гледао сам шта све могу да обиђем овде. Међутим све је било некако далеко и туре су доста скупе. Отишао сам у центар да нађем нешто да поједем пре одлуке где ћу и онда ми је пришао један Шри Ланчанин. Кренули смо причу ко смо и шта смо. Причао је на мешавини енглеског и немачког језика. Рекао је да се зове Упул и да има сестру која је удата и живи у Немачкој (отуда дакле и те немачке речи). Питао ме где идем, ја сам рекао да желим у Гале, на море (југ Шри Ланке), а он ми је рекао да могу са њим. Он вози камион и ради за фабрику кошуља. Тренутно он и његов шеф (Афлал) превозе кошуље по продавницама. Он живи у месту Алутгама које и такође на мору и да могу да одатле лако стигнем у Гале. Успут ме је позвао да идем да ручам са њим, наравно прихватио сам. Рекао сам му да ћу да размислим, узео сам његов телефон.

Касније те вечери сам рекао себи: Дејане шта си све до сада урадио и доживео, а прихватио си све, онда прихвати и ово. И јавио сам му да ћу ићи са њима и договорио место где треба да будем сутра да кренемо пут Алутгаме.

Камио са три седишта био је удобан, а Упул је добар возач иако путеви нису најбољи некако смо успевали. Моји нови пријатељи су чак и стајали поред пута да ми покажу природне лепоте овог дела Шри Ланке.

А нисмо само уживали у природним лепотама – развозили смо кошуље по локалним продавницама!

И ускоро ће ноћ и време је да се пронађе место за спавање. Сада верујем да би они нормално спавали у камиону, али пошто сам ја са њима спаваћемо у мотелу. Али пре тога да се купи пиво. Е сада следи још једна необична ствар – није као код нас да се пиво може купити на сваком ћошку, већ се иде на посебна места. Ово место је било у подруму једне зграде, купио је 3 лименке пива и ставио у папирну кесу. Успут га је један мештанин треснуо по руци и нешто му је рекао. Питао сам Упула шта му је рекао, каже да је препознао да носи пиво.

Дошли смо у мотел где ћемо преноћити. Одмарамо после напорног дана и пијемо Лав пиво.

Следеће јутро сам искористио прилику да сликам још што могу пре наставка пута.

Крећемо даље путем ка Алутгами. Опслужујемо локалне продавнице гардеробе врхунским кошуљама! Успут свраћамо у биртије поред пута да једемо. У једну такву смо свратили која је била полуотворена, зидови и све црно. Правили су храну у великом воку, а послужили у тањиру прекривеном пластичном кесом. Ти онда једеш а они после баце ту пластику и не морају тако прати тањир! Ово ми се десило на неколико места. Интересантно је да Упул једе руком иако не пере руке детаљно. У једном таквом ресторану поред пута задесила се и бела палачинка. Када сам их питао шта је то они су рекли да пробам и било је предивно! Палачинка од кокоса са чоколадом – нешто најукусније што сам икада пробао! Да ли је то због ситуације, пута, мога веганства или шта је, не знам. Само знам да сам уживао док сам је јео.

И опет свраћамо да видимо неке локалне лепоте као овај понтонски мост преко Келани реке.