Чачак, Златибор и Вишеград, 2022 avgust

Зашто ићи?

Једна реч: годишњи! Јуху!!!

Кренули смо 15.8.2022 и 8 сати ујутро. Закључали све, поздравили се са Гаром (нашим псом) и кренули. По изласку из села приметио сам да сам заборавио новчаник (са парама и свим документима) те сам се морао вратити. Радници су преко пута наше куће постављали цеви за гасовод.

У Бачкој Тополи само смо свратили до пекаре и одмах наставили и врло брзо смо се нашли на аутопуту. Возио сам у просеку 110 км/ч, али било је момената када сам ишао у 130. Возач сам почетник, али возим новог 2022 Дачиа Сандеро Степвеј који има снагу, убрзање и брзину, тако да смо се врло брзо нашли на аутопуту Београд – Чачак. Направили смо само једну паузу и врло брзо смо дошли до Чачка (3 сата). У Чачку је план да останемо 2 ноћи код рођака, али прво идемо до Лидл-а да купимо Бурми лубеницу!

Чачак – Овчар 15-16

Рођаци су нас савршено дочекали. Ујна Славица је скувала и спремила све што је могла у том тренутку, а са Стевом и Даниелом водили смо занимљиве и интресанте разговоре скоро цео дан. Бурма се исто опустио и играо са свима.

Следећи дан смо одлучили колима да одемо на врх овчара, кренули смо путем којег је Гугл предложио али убрзо смо сазнали да тамо не можемо и пронашли малу продавницу ту одмах поред пута где је Бурма појео један Руменко!

Наставили смо даље, по препоруци, али нисмо могли доћи до врха, те смо одлучили да се вратимо до града и да у центру одемо бар до пијаце ако не шта друго. У центру Чачка улице су уске и препуно је кола и људи. Тамо смо купили лубеницу и Бурма је добио бундеву на поклон коју смо касније скували и била је баш укусна!

Златибор 17-23

Кренули смо пут Златибора 17-ог где смо стигли брзо, али скренули смо на погрешном месту те смо се једва вратили на прави пут.

Изненадило нас је то што се овде граде неке велике зграде, тако да од планинског туризма ништа. Овде је као и другде владавина интереса и зараде!

Стигли смо до нашег смештаја, 53 кв. м. је сасвим комотно. Има све што нам треба. Сместили смо се и кренули пешке до центра града. Први ресторан где смо јели је Бели двор. Храна је била просечна, проблем је био што смо много јели у Чачку па нам је сада свака храна била просечна.

После јела кренули смо пут сеталишта, има доста малих продавница и ресторана свуда. Било је баш вруће. Касније смо се вратили кући и решили да од сада идемо колима доле пошто смо удаљени 1,5 км од центра.

Пећина, етно село и водопад

Следећи дан смо кренули после 9 да стигнемо у 9:30 у Стопића пећину. Испред је паркинг који се плаћа 70 динара (издају фискални рачун!). До саме пећине иде се степеницама доле. Отвор пећине је велик. Цена улазнице је 250 РСД. Пећина има око 300 метара што се може видети. Нажалост када смо ушли схватио сам да сам изгубио или нисам понео кључ од кола, па сам био под притиском све време.

Иначе утисак пећине је добар, мислим то је права велика пећина и вреди је посетити.

После пећине упутили смо се пут етно града у Сирогојну, пошто је то близу лако смо и брзо дошли. Овде нам је Бурма баш правио проблем, јер је стално плакао. На сву срећу наишли смо на ресторан у оквиру етно села и он се мало смирио. Поручили смо храну. Јагњетина у црепини и мусака од пиринча и зеља. Оба ова јела су баш добра!

Следеће је водопад у Гостиљу. И опет смо брзо стигли на дестинацију. Али мноооого је већ топло. Бурма је заспао у колима и Њи је одлучила да остане са њим. Баба и ја смо кренули пут водопада, платили карту и код првог водопада баба је остала, посто доле је већ врло тешко за њу да силази. Ја сам кренуо само до краја. Водопад је леп иако воде нема много. Бројне су степенице тако да није најлакше за неког који нема кондиције за успон.

Покушај до манастира и Ел Пасо град

Следеће што је било у плану је посетити један манастир који је 30 км удаљен и било је потребно ићи путем кроз шуму, брда и ливаде. Имали смо пут у Гугл мапи, али мало смо се збунили и изгубили. Пут је био толико узан да смо морали одустати. И даље ми није јасно зашто је то било тако.

Да не би изгубили дан, отишли смо до Ел Пасо града и тамо ручали. Храна је била укусна и Бурма је појео ћевап и помфрит. Ел Пасо град је мали али има разне кућице, дилижансе и индијанске шаторе. Ту је и школа јахање, једино што је тешко је наћи место за паркинг.

И онда киша…

Дуго најављивана киша нам је дошла, још јуче чули су се громови, и киша је почела да пада. Ми смо решили да вечерамо у ресторану који је издвојен поред једне шумице изван насеља. Када смо стигли тамо оплео је пљусак, тако јак да смо и поред кишобрана покисли. Храна у овом ресторану је била добра и Бурма је могао да се игра у пластичној кућици за игру иако је киша и даље ударала.

Покушај гондоле…

Следећи дан киша је и даље активна, али и поред тога помислили смо да можемо на гондолу. Кренули смо пут града рано и стигли близу места одакле полази гондола, али и даље нисмо баш били сигурни одакле тачно гондола полази. Бурма нам је гласно дао до знања да неће на гондолу јер се плаши висине и да ће да падне.

Свакако гондола је стајала, па шта онда да се ради. Отишли смо пут шеталишта и свратили у посластичарницу Феникс где смо поручили кафу, сок и торту за њега.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.