Е сада, реч две о мом плану за овај викенд. Имао сам за идеју да идем на Тару да истражим Солотушку реку за коју сам нашао да је чиста и прелепа. Она иде све од Таре па до Бајине Баште.
Спремио сам се већ у петак, у суботу сам спаковао само воду. Кренуо сам на станицу у року и купио повратну карту до Таре (хотел Оморика). Обично не купујем повратне карте, јер стварно не знам хоћу ли имати места у превозу или ћу се уопште вратити аутобусом.
Субота, 8 јул
Крећем ка тоалету и ту испред улаза на пероне срећем Сању, пријатељицу Тањину са Таи Чија. Кажем јој да идем на Тару, а она осмехом одговара да и она иде тамо код Ђинђи, нењог тренера. Пошто и тамо постоји река (Рача) одлучујем да кренем са њом. Укрцали смо се у аутобус и даље причали све до Бајине Баште. Тамо смо обишли продавнице да она узме нешто хране и узели такси до Лађевца.
Стигли смо тамо брзо (мање од 10 км). Оставио сам ранац у кући и са нешто хране кренуо у обилазак краја. Прво сам покушао да нађем место за камп у селу али нисам нашао ништа сем мртве змије на путуВ. Вратиосам се до куће и продужио наниже, тамо је река са пејсажем као из неке џунгле. Стао сам тамо да поједем сир и мало хлеба (сир више нећу јести током дана, јер ми је исти тешко пао на стомак).
Место одакле је шетња почела
Река Рача изнад извора Лађевац
Завршио сам са тим делом реке и крећем наниже, пошто видим да постоји нека стаза која иде наниже, све до манастира Рача. Тражим и извор Лађевац по којем је читав овај крај добио назив. Стижем до моста и прелазим преко где је стаза јасна. Поред моста налази се табла са стиховима неког песника (такве табле ћу ксније виђати успут).
Костић је ту иза знака за почетак клисуре реке Раче
Овакве табле прате стазу
Наилазим на степенице и знак да је извор (Лађевац) горе на стени. Постоје камене степенице до горе. Крећем полако горе и наилазим на извор који пичи из стене као фурија. Улазим у воду до колена и перем лице.
Извор Лађевац
Врело Лађевац – Алкално-термални извор крашког порекла са просечном температуром од 15 до 18 степени целзијуса. Издашност извора је 50 литара у секунди., пХ = 7,5. Сматра се да вода има лековита својства и да помаже у лечењу кожних и очних болести. Мештани Лађевац називају још и „топло врело“.
Вода из врела се слива преко стене даље у реку
Стаза и слапови врела Лађевац
Крећем даље према манастиру са циљем да осмотрим подручје и нађем место да поставим шатор, Наилазим и на још један мостић скоро срушен од клизишта, неће још дуго да издржи ако вам неко не поправи ускоро.
Мостић спреман да се сруши, а шта ћемо после?
Даље наилазим на клизиште. Први пут прелазим овакву врсту земље и иста је као песак пун воде, једноставно човек пропада кроз њу. Прелазим и ту препреку и хитам без проблема даље ка Манастиру.
Клизиште
Наилазим на део са клупама, столовима и надстрешњицом. Чини ми се као пригодно место за камп. Једино што није најбоље јесте недостатак мреже. 063 иначе не ради како треба у целом том подручју. Настављам даље, успут срећем неку групу која се упутила путем којим сам и ја дошао. Мимоилазимо се. Стижем ускоро, до пољане и до манастира. Зграде које окружују манастир изгледају узорно, да не кажем богато.
Пут у предео испред манастира
Зграде које окружују манастир
Хитам назад са циљем да што пре измем ранац и поставим га негде овде. Успут наилазим на исту групу са којом сам се мимоишао малочас. Они не журе никуда. Претичем их, кренули су до извора Лађевац. Имају два искусна планинара са собом који им помажу. Користе канап да би помогли осталима да пређу клизиште.
Поново клизиште, тог дана сам га прешао чак 3 пута
Пролазим испод извора и видим Сању и њену пријатељицу како иде у мом правцу. Поздрављамо се и ја настављам ка кући хде сам оставио своје ствари. Солазим, узимам ствари и мало причам с Ђинђи.
Стаза је поред реке и шуми
Крећем пут мог кампа. Поново срећем Сању и њену пријатељицу. Договарамо се за сутра, али нисам био сигуран да ћемо сутра стварно и ићи. Поздрављамо се и крећем пут кампа. Прелазим клизиште, али највећи проблем је што сам се испрљао на једном обореном деблу којег су омладинци пре мене запрљали. Ипак су могли да га опкораче а не да га газе.
Шатор на столу, најлуђе до сада, али сам ипак одустао од тога
Стижем до клупица и стављам шатор на сто. Мислим да ћу тако бити комотнији. Ипак крећем до манастира. Наилазим ма човека који излази из зграде и питам га да ли могу да кампујем тамо, иза, на ливади. Он каже да мора да позове игумана и затражи дозволу од њега. Звао је игумана и он се сложио да поставим шатор. Мени је био циљ да спавам тамо и причам са мојом Њи.
Крећем назад по шатор. Пакујем ствари у ранац, а шатор носим, онако подигнут, у рукама. Постављам га на ливаду поред једног објекта. Тешко је убости клинове у земљу јер ми се чини да је каменито испод тако да ни не гурам јако да се клинови не би савили. Остатак вечери проводим причајући са Њи.
Недеља, 9 јул
Будим се рано. Причам са мојом Њи. Излазим из шатора око 7. Припремам доручак и пакујем ствари. Крећем даље нешто после 8.
Једно-ноћна кућа, и сто за доручак
Сада идем другим путем, тако да поруком обавештавам Сању да сам кренуо и ако жели да може да ми се придружи. Касније ми одговара да неће, ок. Крећем навише асфалтираним путем пратећи мапс.ме.
Овај предео је насељен тако да има ливада
Кречана – не ја, него ово на слици
Обожавам овакве погледе са брдима у позадини
Међутим овога пута ме мапс много зафркава, све наилазим на неке путеве који не постоје. Значи пар километара хода у једном правцу, а онда схватим да не могу даље. Ипак на крају долазим до једног дворишта где чујем да човек каже „ево га Швеђанин“, хахаха. Одговарам гласно да нисам Швеђанин и потом причамо мало. Питам их како да дођем до врха Соколина. Одговарају ми да прођем кроз њихово двориште и скренем десно на првој раскрсници. Тако сам и учинио (успут сам појео и мало малина из њиховог малињака :)).
Сада, када сам на правом путу, имам још неколико одлука да учиним. Односе се на избор пута који су планинари правили (имам руту скинуту са сајта планинара Таре). Кретао сам се кроз шуму да би препречио пут, али једну грешку сам учинио: нисам ставио камашне. Тако да су ми сада ноге тотално изгребене. Када сам увидео своју грешку ставио сам камашне. После тога је све било много боље. Некада се питам зашто то радим? Зашто не носим ствари које сам понео за то?
Стигао сам на плато где се литица налази. Стижем до путоказа који указује на стазу ка литици и испод тога стоји табла са упозорењем о медведима, хахаха. Крећем се стазом која иде кроз шуму и стиже до великог ложишта. Даље нема видљивије стазе те крећем где сам успео да видим да су људи прошли туда. Атижем до лотице и стварно је ипозантна. Ме само да је доста висока него и дрвеће које расте ту одмах са стране је чиме још страшнијом. Чукем неке гласове, нисам сам тамо. Правим доста фотки. И крећем се у правцу гласова. Мимоилазим се са неким момцима и ускоро стижем до највише тачке литице. Да напоменем да сам нашао на један камен на којем су уврнути шрафови, вероватно за алпинисте који су се пели/спуштали низ литицу. На врху се пењем на највиши камен и правим видео у круг.
Завршио сам са литицом и враћам се полако ка Бајиној Башти. Циљ ми је да стигнем до 3. Са обзиром на то да сам рано кренуо и да имам отприлике 10 километара да пређем требао би да стигнем доста пре времена (барем два сата).
Интересантно хе то да све док нисам стигао до улаза у Бајину Башту нисам имао асфалтни пут. У Бајиној Башти сунце је пекло бар за неколико степени више, тако да ме поштено ошурило сок нисам стигао до аутобуске станице. На аутобуској станици, у тоалету, на славини без лавабоа, сам опрао лице, горњи део тела и ноге. Отишао до продавнице ту пар метара поред и купио једну воду коју сам одмах и попио као и другу воду и 7 дејс бејк ролс које сам конзумирао у аутобусу (који су ми после дали лош укус у устима). Аутобус је био пун, али куриозитет је што није било места за торбе! На сву срећу аутобус је имао доата места у делу изнад седишта, тако да сам ранац лако углавио тамо. Пут је прошао лагано, а имао сам и саговорника, старијег господина.
Закључак
Лепо је мењати планове, јер то ти освежава мозак. Такође не треба очекивати ништа од људи, и треба их слушати (не и послушати увек :)).
Људи су заробљени својим ритуалима и мислима, тако да их не треба дирати.
Још једном се потврдило да је излет у природу која је комбинација шуме и воде најбољи за вруће дане с тим да мора да се рачуна на велику влажност тамо. Мада у Градцу ниаам осетио толику влажност, али ипак је постојала и тамо.
Тара је непресушан извор стаза и оредивних призора. Ако рачунам на број стаза које је планинарско друштво поставило на сајт, не би стигао да обиђем све за 3 године!
Нисам био ништа уморан иако сам у недељу пешачио 20 км, 6 сати на 30 степени ако не и више.