Да ли ићи или не?

Спремио сам ранац још јуче, све је ту. Али киша пада као луда. Седим и дописујем се са пријатељицом из Кине. Чуо сам се и са мамом која ме зове да дођем код њих. Размишљам зашто мора овако да буде. Знаш шта, идем! Ако киша пада у Београду не мора да значи да ће да пада и у Краљево. Облачим анти кишну заштитну јакну и панталоне и хитам на аутобуску. Није тако страшно, као да је оно бубњање капи по лиму код моје зграде направило атмосферу јаке кише. Купујем интегрално пециво, воду и карту. Излазим на перон и улазим у аутобус. Време је за покрет.

Субота

Стижем без проблема, мада са закашњењем од пола сата на паркинг испред Маглича. Линија нема редовно заустављање испред Маглича али се возач сложио за то за неких 200 динара.

На паркингу преслажем опрему и у том моменту ме шеф зове и жали се на то што је онлајн продаја стала. Губим реално 2 сата договарајући се са њим и колегом шта да радимо. Када смо проблем решили крећем стазом која води иза ресторана. Стаза закреће код потока и кишица почиње да пада, мада је претежно сунчан дан. Успон није велики, али је доста влажно. Кише које су падале ових дана су навлажиле тло. Стављам камашне јер ми је непријатно да идем голих цеваница. Стопала ће ми бити мокра то знам, али не хајем. Успут наилазим и на прву животињу – даждевњака, који хита да утекне, али га хватам објективом моје камере. Слеси део трека који је тежак јер је пут у ствари дно некога исушеног потока, па је тешко кретати се по свем том камењу.

Имам цео трек (21 км) учитан у мапс.ме, али до места где трек пролази тек треба да дођем. И управо стижем на место, то је засеок кроз који трек пролази. Видим путоказ за Троглав и крећем туда. Ова стаза је изгледа добро обележена. На изчазу срећем домаћина који седи испред своје куће, позрављам га и залазим у шуму. Крећем узбрдо стазом све до изласка на пут. Крећем путем даље ка Горњој Дубочици (имам знак да ме усмери).

Ускоро стижем на раскрсницу, а ту је и спомен плоча преминулом официру који је помогао изградњу овога пута. Могу ићи било којим, али се одлучујем да идем путем који иде лево. Резонујем да тај пут иде наниже и да ће ми бити куд и камо лакше да нађем место за камп него на брду. А леве стране удолина и брда иза. Село је доле, а предивна шума покрива брда иза, овде би ваљало и зими доћи, мора да је прелепо и тада.

Стижем до скретања за село, али мој пут води напред. Крећем даље и долазим на место где поток шиба путем, са леве стране је мост који би служио само ако је вода баш велика а са десне се налази нека кућа и ћумурница. Ово је прва ћумурница на коју ћу наићи, у овом крају то је изгледа главни посао на планини.

Ускоро стижем до удолине између два брда. Са леве стране протиче поток, а са десне стране је ливада. Силазим између ова два и постављам шатор на каменито тло. Тешко је овде забити клинове али некако успевам и шатор је подигнут. Окрећем се послу прикупљања дрва за ватру. Одђах ту се налази дрво које изгледа више као жбун. Ломим све што могу, користим тестеру кадкад. Завршио сам.

Одлучујем да кренем путем којим сам дошао још напред и видим шта има и да ли могу да добијем мрежу, јер је овде немам. На врху пута, превој а на превоју ловачка чека. Пењем се и уживам у погледу на малу удолину испод. Призор појачава жубор воде која јури у кориту испод.

Одлучујем одмах да се преселим. Враћам се по ствари. Чека је таман широка да могу са легнем у њу, а пошто видим мраве одлучујем да поставим шатор у њу. Е сада шатор на клинове а од силикона је тешко ставити на дрво, јер све лети – клиже се. Некако забијам два клина у размаке између даски (један после скидам). Остало везујем канапима. Раширио сам шатор на овај начин да ми буде комотнији током спавања. Вадим храну, сецкам поврће у тигањ и киша почиње. Ускоро удара прави пљусак. Осећам се срећним и задовољним што сам овде. Нема никога у близини, немам мобилну мрежу, заштићем од кише одмарам и једем. Салата је изврсна, овога пута сам понео и соли за парадајз, тиквице једем сирове. Ту су још и урме и разне семенке. Пум сам, улазим у шатор и лежем. Стављам телефон да се пуни. Полако пада ноћ, тонем у сан…

Недеља

Будим се неколико пута, али генерално добро спавам. Јутро устајем да обавим тоалету (обављам је са чеке, кога брига). Предивно је јутро узимам камеру и правим пар фотки у видео. Лежем поново.

Устајем када се већ разданило, не види се сунце још због брда. Све пакујем и крећем пут врхова Троглав (има их три) све је влажно али моје кретање није успорено много због каменитог и чврстог тла. Ту и тамо морам прећи неки поток, али остало је добро. Успут наилазим на веверицу, сликам је једва међу гранама. Губим стазу на моменат, али се брзо враћам. Из шуме допире дивљи лавеж, стаза води преко брда, пратим је. Одлучујем да сваки следећи пут пратим трек дословце, јер је тако најлакше.

Излазим на гребен брда и на колски пут. Крећем се право њиме. Укоро излазим ма јачи колски пут и видик се отвара са леве стране – без речи остајем, предивно.

Такав видик се отвара и на брду преко, тако да сада могу да видим и удолину између брда.

Стижем до зимзелене шуме, баш је дивљи овај део. У једном моменту пут нестаје и схватам да морам да идем директ на брдо, крећем. Убрзо стижем до првог врха за кокег мислим да је део троглава. Видим други недалеко и крећем ка њему.

Стижем и предиван призор се отвара, поглед пуца сада на Краљево и пољане око њега. Ту су и велика брда иза Маглича, њих ћу обићи неки други пут.

Трећи врх се види недалеко, али одлучујем да останем пар тренутака овде и уживам у погледу. Успут и правим неке фотке. Фотке призора које сам пропустио у доласку. У једном моменту могу да бирам пут и бирам пут који води кроз шуму. Нови пут, нова изненађења. Шетам шумама, ливадама и не посећеним колским путевима. Успут срећем и мапуштене куће, ћумурнице и друге објекте које можда човек и посећује. Разне животиње уз пут. Бацам нешто семења на пут да поједу. Полако стижем на место, на паркинг испред ресторана одакле сам јуче и кренуо.

Жао ми ке штп се враћам, али и опет сам срећан, јер сам циљ испунио.

Сређујем ствари и одмарам мало. Улазим у башту ресторана да поједем нешто. Једем српску салату и једну лепињу, пије воду. Излазим на другу страну магистрале и стопирам. Ускоро стаје аутобус. Седам и налазим особу из Рашке са којом причам све до Београда. Пут је брзо прошао. У Београду одлазим до ресторана Маука да поједем нешто. Враћам се кући.