Зашто ићи?
Ако имаш пријатеља који има такву идеју и ако је то острво Терцеира, онда зашто да не. Ићићемо на пет дана, стим да ћемо 2 дана провести у путу скоро цео дан. Припремио сам се за могућност планинарења, понео сам ципеле, камашне, лампу, астро ћебе, јакну, ногавице и још понешто. Носим и Никон Д5300 са телефото објективом, укупна тежина опреме око 7 кг. Очекујемо лепо време тамо температуру око 25 степени и наравно, сунчане дане.
Дан 1 – субота
Устао сам рано, око пола 5. Спремио доручак и дописивао се са Суи Суи (кинескиња која ће да дође ускоро до мене). Милан је дошао по мене у 5:40 и полако смо кренули ка аеродрому. Са нама да нас испрате кренули су Јасмина његова жена и његов син Владимир. Стигли смо око 6 на аеродром, и кренули на сигурносну проверу и брзо то завршили. Пошто сам урадио пријаву лета онлајн нисмо се нигде задржавали више него сто смо морали.
Укрцали смо се у авион и полетели у 7:30. Ер Србија ме изненадила са веганским сендвичом и јабуком. Лет је миран и угодан.
Стижемо у Цирих, на време, после сат и по лета. Укључујем се на аеродромски интернет и зовем Милановог брата. Он је већ ту негде и налазимо се са њим. Шетамо около и на крају седамо.
Причамо и тако иде време. Следећи лет је у 13:55 за Лисабон. Завршавамо причу, растајемо се од Бојана и крећемо ка лету. Укрцавамо интересантнан зеленкасти авион. Овај лет би требало да траје два и по сата. Испочетка сам нешто преморен, али мало после ми је боље. Храну за овај лет нисам могао да поручим, али сам добио један природан сок (тако кажу) и касније још 2 два са крекерима и то од стјуардеса директно.
У 15:40 стижемо, по локалном времену. Авион за Терцеиру имамо у 6 сати. Чекамо да се појави број гејта на огласном екрану. Освежио сам се воћном салатом.
Ево нас на излазу број 22, чекамо да отворе излаз. Интересантно је приметити да су сви старији људи овде који чекају лет. Мало има људи.
Укрцали смо се у авион и пун је! Атмосфера је добра. Милан се опет на своја леђа извукао и задржао место до прозора. Спава ми се, зевам.
Лет је сада увелико у току. Опет сам се снашао за парче хлеба и биљни маслац. Милан се распричао са комшијама. Надам се да ћемо ускоро да стигнемо, овај лет ми траје нешто дуже од претходних.
Стигли смо на аеродром Фејес. Милан је успут нашао још пријатеља и замолио их да нам помогну око рент-а-кар.
Дошли смо на шалтер рент-а-кар и платили 900 еур резервацију за ауто. После провере аута смо кренули до Ангре. Успут смо се забављали снимајући околину апаратом и мобилним телефоном. Време је било облачно, магловито и са слабом кишом. На улазу у Ангру смо наишли на статуе бикова. Касније смо сазнали за легенду (или стварност) да су први шпански освајачи били отерани са острва од стране једне жене која је пустила својњ бикове на њу. Од тада се бикови редовно пуштају по учивжцама (на жалост нисмо видели ни једног). Убрзо смо стигли испред хотела. Уз помоћ неке две жене успели смо да дозовемо радника да нам отвори врата собе. После много тражења коначно сам у кревету у једној соби.
Нисмо изашли нигде већ кренули да спавамо. Пошто Милан толико хрче био сам принуђен да изађем из собе и легнем на софу у предсобљу.
Дан 2 – Недеља
Спавао сам на каучу у дневној соби и разни звуковк су ме будили: врата наше собе што су лупала, звук воде из купатила, неке машине што су се аутоматски укључивале и жена што је стењала из суседне собе. Онда ј две жене што су дошле касно и тражиле рецепционара. Помогао сам им тако што сам им дао телефон објекта и наставио да спавам. Милан ме јутрос пробудио питајући ме зашто сам тамо, рекао сам му да нисам могао да спавам јер много хрче, али и да га разумем јер хркање је велики проблем иначе. Прешао сам поново у собу, он је убрзо отишао негде, а ја сам наставио да спавам.
Сада је пола 9 по локалном времену идем да се истуширам и доручкујем, а после ћу да видим шта ћу.
Нисам се истуширао, јер нисам знао пустити топлу воду (опет сам мислио да знам). Милан је дошао из супермаркета и донео неку храну. Сели смо да доручкујемо. Таман што смо били при крају дошао је газда и кренули смо да разрешимо дилему око собе. На крају смо и то решили. Соба нас је изашла 140€ баш како смо и мислили.
Непотребна фрка око собе је била јуче. Власник ми је дао неку мапу и рекао да одемо на нека места која је обележио на мапи. Прво где смо отишли је пијаца, тамо смо купили свашта нешто. Од интересантних ствари то је зелени боб, цигара, биљна паста за зубе и четврт лубенице! Кренули смо на једно брдо које је голо и служи за испашу говеда. Поља на брдима су испарцелисана и ограђена каменим оградама. Доста времена смо провели на тим брдима, мењали смо место са времена на време, а ризори су били све бољи и бољи. Чиста ваздух, уредни путеви, пеиеода савршено усклађена са ситуацијом и бескрајан океан.
Поглед пуца на океан, а ту је и ‘преполовљено“ острво које личи на векну хлеба коју ке неко покидао на два дела.
Враћамо се у Ангру са циљем да одемо у Национални парк који се налази испод града. Успут се спуштамо до магистрале „ештрада регионале“ и пролазимо кроз неко село успут.
Е да, хтели смо да приђемо мору што ближе. Па смо скренули у једно јако уску улицу, и на дну смо схватили да не можемо да се спустимо до мора никако, али онда смо схватили да имамо други проблем, нисмо могли са пандом да се вратимо у рикверц. Морали смо да се окренемо тамо. Са једне стране је камени зид, а са друге 2 метра пад у њиву. На срећу ту је била и једна ограда, отворио сам ограду а Милан је успео да скрене ауто у њиву и касније окрене ка излазу. Ова акције је проузроковала паљење ламела мењача. Било је опасно како Милан каже, али ће да прође.
Стигли смо брзо у марину и гледали како са дођемо до парка. Питали смо неког човека са нам објасни. Проблем је, када смо долазили, налетели смо на улицу која је била блокирана и то нам је пореметилл читаву концепцију. Кренули смо сада обилазним путем и стигли до улаза у парк.
Возили смо до самог врха. На врху смо затекли споменик и место за камп. Такође ту је био и један стадион а на њему срне!
Милан је остао мало да одмори на клупи, а ја сам одлучио да одем до оближње шуме и мало процуњам.
Ту је прво кратер који је обрастао у растиње али јасно се види удубљење.
Затим стижем до врха који омогућава диван поглед на пучину. Ту је био и један момак који је осматрао где се китови налазе. Дао ми је да погледам кроз двоглед и видео сам кита како излази на површину и шприца воду у ваздух. Његов посао је да наводи брод на китове, пошто то је туристичка атракција.
Касније смо Милан и ја обишли исто место, али није било вејл вочера више тамо.
Кренуо сам и другом стазом на још један камен и видео да тамо се галебови гнезде. Сликао сам доста.
У повратку назад сам наишао на срну поново. Она је мирно пасла поред пута и није се много обазирала на мене. Нашао сам Милана како лежи у хладовини. Кренули смо назад.
Вратили смо се у собу. Милан је остао у соби, а ја сам кренуо у град да купим још нешто за јело.
Успут сам прошао кроз град и видео неке интересантне зграде и ствари. Као Индијанска продавница, кафић са сликама из прошлости и заставу са српом и чекићем.
Хтео сам да припремим вечеру али Милан је хтео да се окупа. Па сам кренуо са њим. Успут налазим у видокругу још интересантнијих ствари: графит, скејтбордере и старе зграде.
Пошто је вода била много хладна, Милан је одлучио да не плива и кренули смо назад у собу да одмарамо и спремамо вечеру.
Апартман је сачињен од неколико соба, дневног боравка и кухиње. Кухиња је добро опремљена, тако да нам је омогућила да спремамо храну без проблема.
Спремили смо младе кромпириће и салату, а било је и још прилога. Колико се сећам, после вечере смо кренули у вожњу око острва, тако је Милан желео. Кренули смо лево од Ангре.
Најинтересантнија ствар је била шума код Сант Барбаре националног парка. Шума је толико густа, а и дрвећа су нестварних облика. Сталк смо ту на један паркинг и уживали у звуковима приророде. Кренули смо ка северу и онда на ксток правећи известан полукруг. На моје инсистирање Милан се сложио да не идемо скроз око острва, већ да прођемо магистралом кроѕ њега.
Ову ноћ сам исто спавао у дневној соби.
Дан 3 – понедељак
Данас, после тоалета и доручка крећемо