Зашто ићи?

Мислим да Увац сам по себи не треба објашњавати. Суи је пожелела да ово место посети и ја сам ту да јој помогнем и правим друштво. Паковање смо завршили и петак увече и легли подоста касно.

Субота

Навијен сат нас буди у 4:20. Устајемо обављамо тоалету и доручкујемо. Зовем такси и излазимо напоље. Стижемо са таксијем на бубањ поток ауто пијацу. Ту чекамо још пар минута и стижу Урош и Никола. Улазимоу Алфу и крећемо на пут дуг 160 км до пожете. Урош вози перфектно и брзо. Стижемо тамо за нешто јаче од два сата. Излазимо на петљи и налазимо свој пут до места за стопирање. Убрзо заустављамо човека који иде до Ариља. Није много, али смо срећни. Суи поготово, јер је зауставила прво возило. Човек ми прича да иде често у Египат и да је баш недавно стигао са летовања одатле. Стижемо брзо у Ариље, Суи одлази да купи храну и воду. Враћа се и настављамо да стопирамо. Стао нам је старији човек. Живео је о радио у Аустралији. Много хвали Аустралију. Сада је у пензији и овде је, жена и деца су му тамо. Пролазимо поред бројних малињака. Објашњавам Суи да је ово земља бројна са макињацима. Пут је дужи и човек вози полако. Ускоро стижемо до Ивањице. Стали смо до ћумуране. Искористио сам прилику да замолим за мало ћумура. Мислио сам да смо близу петљи за одвајање за Сјеницу па се опраштамо од господина. Свраћамо успут до тоалета и до продавнице. Мало даље чујемо и музику. Суи хоће да провери дешавање. У питању је једна свадба. Почиње са пуцањем. Ту је и музука. Сви чекају да се млада појави. Суи се нашла са човеком који је 24 године већ у Хонг Конгу и не може да верује то. Задржали смо се добрих око сат времена тамо.

Крећемо пут раскрснице која води до сјенице. Успут пролазимо кроз срце града. Хватамо лепе слике.  Налазкмо лако излаз из града. Стајемо тамо и можда смо и први пут забринути да нећемо дуго зауставити ништа. Упорно чекамо да кола наиђу и онда стопирамо. Услоро наилазе два човека која стају. Суисе некако подвлачи испор ручке косачице и седа у средину, ја сам са леве стране. Људи су љубазни. Причамо много ствари. Суи се распитује о смештају. Људи стају да Суи фотографише, успут једу хлеба и саламе. Нас нуде Суи једе, а ја одбијам. На крају и ја прихватам јер је човек упоран. После фотографисања и јела крећемо даље. Успут узимамо телефон од човека и сазнајемо неке ствари као ону да у кампу можемо да спавамо и кига да питамо тамо за све детаље у вези са околином. Убрзо стижемо на почетак стазе непосредно испред обале језера. Презувам се и сређујемо опрему и полако крећемо према кампу. Успут је осушевљење од стране Суи приметно. Често застаје да дотографише. Стижемо до кампа, налазимо се са Славицом и прочамо око разних детаља у вези са самим кампом и околином.

После разговора са њима одлучујемо да оставимо шатор и вреће у кампу јер ћемо касније да се вратимо ту да спавамо. Узимамо храну и воду са собом са циљем да направимо вечеру успут.

Крећемо стазом која води ка видиковцу. Благ је успон. Успут причамо и уживамо у благодетима природе око нас. Застајемл на пар места да се одморимо и урадимо коју слику. Иначе данас смо видели доста људи на локацији. Закључили смо да их аутобус можда вози до видиковца, а да с онда  они само спуштају до главног пута. Међутим, када је једна група прошла више их није било. Стижемо ускоро до видиковца. Пењемо се на дрвену платформу и креће фото сешн. Мало ппсле крећемо ка стени са које би требало да видимо лешинаре. Успут видимо 2 коња како безбрижно пасу. Ускоро стижемо до краја стазе. Ипак не видимо нити једног супа. После пар фотки крећемл са припремом вечере. Имамо ћумур, тако да нам неће требати много сувих дрва. Налазимо одмах суво шибље непосредно поред нас идеално за потпалу ватре.. Крећем у акцију и док Суи прпипрема храну за термичку обраду ја припремам гнездо од ситних гранчица и вадим потпаљивач (натопљену ватру са вазелином) и упаљач. Ватра се добро распламсава те додакем мало ћумура. Ускоро имамо праву ватру. Стављамо лук да се динста и можда још нешто, па додајемо воду и тестенину, додајемо у кесицу супе, а и још неке ситнице који се сада и не могу сетити. Пошто смо све успешно скували, делимо између чинија, а ја покушавам у преосталом жару да испечем кромпир.

У току процеса кувања изненада сам приметио огромне птичурине како круже изнад нас.  Викнух „Суи дај камеру“ и бацих се на снимање. Стварно су велике, распон крила је и више од метар, можда метар и по. Невероватан призор. Још као мали сам имао једном страх од јастреба који је кружио око мене по повратку у бакину кућу. Међутим сада нисам имао такав страх, већ само велико поштовање према овим огромним птицама. Постојање ових птица на овим подручјима само говори у природном систему који се овде налази и његовој разноврсности.

Вечера је била изврсна и кренули смо са паковањем ствари. Оставили смо неколико кришака хлеба птицама. Спаковани кренули смо убрзаним ходом назад до кампа. Не можемо да се вратимо за дана и тога смо свесни, али ја аам понео лампу на чело, то ће да нам помогне таман. Једино брину иблаци и грмљавина неколико десетина километара у даљини.

При повратку кжеж Суи да не жури и хвазтамо последње фотке за данас. На једном месту смо и залутали, али смо се и безо вратили на прави пут. Ускоро наилазимо на мост, а онда ту је и камп. Вратили смо се.

Питам Суи да ли хоће нешто да попије, ја би да попијем фанту, а и пиво. Она никако не жели то, каже само топлу воду. Одлазим до Славице и узимам пића, враћам се одмах до шатора. Улазимо у шатор и спремамо се за спавање окренули смо главе ка ногама. Суи је забринута да ћемо да покиснемо, покушавам да је разуверим. Некада моја моћ убеђивања није баш најбоља. Чак гурамо и спејс бег у простор између комарника и спољнег плашта. Мислим да то нема смисла, али ајде нека буде тако. Ја уживам док Суи брине, испијам фанту, а после и пиво. Скидам све сем доњег веша да мо буде комотније. Земља је мекана и полако тонем у сан. Нешто касније буди ме грмљавина, сева свуда и осветљава шатор комплетног. Киша је падала, чак мало и јача, али као што сам претпоставио, шатор није пустио.

Недеља

Устајемо рано, дивно је јутро. Сунце греје, мада је значајно свежије. Припремамо доручак, стварно свега има на столу поред. Не сећам се сада, али сам ишао до Славице и некако ми је рекла…, а да знам сада: Суи је питала за тошлу воду. Ја сам отишао до Славице да је донесем, а успут ми је Славица рекла да има још и мекике (које волим пуно) и добро познати сјеничкк сир . има још ствари, али ја узимам неколико мекика и мало сира за Суи.

Једемо полако, уживамо у успеху. Пакујемо ствари. Време не да се пође. Суи жели да се врати, да оде до Ужица и тамо да одстане. Спаковали смо ствари. Суи жели да ми утрапи подлогу за спавање коју сам дао њој да користи, да је вратим кући, али ја не желим, већ сам пун ко брод. Идемо да се поздравимо са Славицом. Саветује са се вратимо преко Нове Вароши и Златибора. Прихватамо ову идеју и крећемо.

Прво треба стићи до Сјенице. Стижемо до места одакле смо к почели шетњу на Увац, поправљамо гардеробу и крећемо полако. Тек што смо кренули, избацујем прст и стаје човек у џипу. Име му је Рамо. Видео сам га пре 2 седмице када је био сам неким планинарима / туристима. Каже да је вођа планинарског клуба Змајевац и да има доста интересантних локација поред Увца за обићи. Истиче реку Сопотницу и каже да може прићи њој преко планине Јадовник. Причам му неке моје авантуре и представљам Суи.

Ускоро стижемо у Сјеницу. Предочили смо му наш план да стигнемо до Ужица преко Нове Вароши. Схватајући то, стаје нам на раскрсници која води до Нове Вароши. Излазимо из аута и пријатељски се растајемо уз неизбежно фотографисање. Крећемо Суи и ја ка излазу из Сјенице. Долазимо до пумпе и ту одлучујемо да стопирамо. Аута која долазе махом су пуна, што говори да се људи не расипају енергијом. Стао нам је један и тражио да платимо 500 динара за вожњу, али Суи није хтела. После тога смо зауставили аутобус до Нове Вароши и добро одморили у њему.

Буди нас глас кондуктера који објављује долазак у Нову Варош. Хитамо напоље и узимамо наше ствари. Обављамо тоалету и крећемо ка излази из града са циљем да стопирамо до Ужица. Суи пружа руку и већ стаје један младић. Некако се гурамо у ауто и крећемо ка Ужицу. Успут пролазимо покрај Златара и Златарског језера, а касније и поред Златибора.

70-так километара смо савладали и стигли у Ужице. Пријатељ нас оставља испред болнице. Суи мало драми пошто јој нови домаћин није дао прецизна упутства како да дође до њега. На крају после доста распитивања остаје да чекамо аутобус за Севојно. Бус стиже, она излази код пумпе, а ја идем до окретнице и прелазим у други аутобус. Једна жена нам је много помогла саветима где и како.

Крећемо и ускоро излазим на магистрали, прелазим на другу страну пута и стопирам. Циљ ми је да стигнем до Чачка. Кола стају, човек је сам. Питам да ли могу до Чачка. Каже да могу и убацујем ранац на задње седиште. Водим рачуна да не испрљам седиште. Седам и крећемо ка Чачку. Иван ми каже да је стао зато што носим ранац. Крећемо у причу која неће престати све до Београда, да, Иван иде све до Београда и ја ћу да идем са њим! Иван је приватник, предузетник. Ради са неким Данцима, нешто у вези са избеглицама. Самоук је, али много ради. И ја сада размишљам да ли је то у ствари да постоје две групе људи: школовани људи и приучени људи. Приучену људи раде много више од школованих људи. Школовани људи као да мисле да су апсолутни у свом знању и да нема простора за више, док су нешколовани људи ухваћени у вртлог без граница.

Причамо о многим стварима, кажем му да сам пронашао девојку из Вијетнама и да ћу са њом да проведем неко време у Бурми, а и да сам озбиљан у плановима са њом.

Планинарење и уживање у природи нам је заједничко такође. Он иде једном годишње до Кумбора где кампује са пријатељима. Стижемо до Љига и хвата нас гужва на Ибарско магистрали. Настављамо причу и ускоро смо у Београду. Вози ме све до Јужног булевара где излазим. Много добро је све, стижем у једном цугу за 3 сата.

Убрзо хватам и превоз до стана.

Закључак

Пуовање у друштву је забавно. Путовање са странцем је још забавније. Кретали смо се динамично, без великих застоја. Лако дошли до циља и уживали у свему. Такође ово је било први пут да спавам са неким у шатору и било је стварно удобно. Радујем се унапред једној оваквој авантури.